Trinaesti dan mi reče: „Sutra se vraća Miyoko.“
Nije bilo suvišnih pitanja, rasprave, planova, nesporazuma, molbi, ni obećanja. Miyoko je njena draga, Japanka, hemičarka koja je bila u Americi gdje je držala seriju predavanja.
Meni ništa nije moglo narušiti ovaj stečeni osjećaj ispunjenosti. Rasterećena i od starta načisto sa tim da naš odnos neće prerasti u nešto drugo (iako je to sa ženama uvijek nepredvidivo), mada i ona je bila od onih koje ne daju nikakve naznake u tom smislu, koje ne srljaju i paze da nepotrebno i suvišno ne govore onda kad mozak baš i nije napregnut, ispijala sam vino i posmatrala je dok je sakupljala svoje sitnice koje su bile svud po kući.
„Dolazimo u sedam po tebe. Mislim da bi te moglo zanimati, izložba u hangaru S 22.“ I tu nije bilo dvojbe. Nađa zna šta ne treba da propustim.
U automobilu sam sa njom i Marijom.
„Ovo su zadnje pripreme. Srešćeš brojne umjetnike. Razgovaraj sa njima.To je sjajna prilika za uvod u preksutrašnje otvaranje“ ubjedljivo mi se obraća.
Sezona izložbi počinje nakon avgustovske stanke. Revitalizovani hangar S 22 jedan je od mnogih na rubu grada. Kada je izgubio prvobitnu namjenu, zauzeli su ga beskućnici, pa bande, pa klinci koji su svirali neku alternativu a onda su ga nanjušili umjetnici raznih profila za kojima su kao kobci stigli galeristi i kolekcionari.
Nađa treba da provjeri da li je tehnički sve u redu jer će prezentovati svoj kratki film na temu - Povratak. Sastavni dio njene postavke su i fotografije na velikim obojenim folijama koje se podižu iz poda poput kulisa.
Parkiramo ispred. Mnoštvo je automobila i motocikala već tu. Ljudi stoje ispred i puše, neki drže pivo u rukama. Živo razgovaraju. Nađa se pozdravlja sa dva muškarca a onda će meni:
„Ovo su Pepo i Misha, trenutno najprodavaniji kipari u Evropi.“ namiguje im. Klimamo glavama. Momci kažu da ćemo se vidjeti unutra. Tu su još i Marzella, Nina S., Soren K., Dara V., Ruvim M... te mnoga druga aktuelna imena iz svijeta undergrounda i konceptualne umjetnosti. Dobro će mi doći ovo veče da uradim najavu izložbe. Srećom nisam kritičar, moj zadatak je samo obezbijediti vijesti, jer teško da bih se snašla u svemu bez ozbiljnog poznavanja konteksta ili razgovora sa autorima.
Stigle smo do dijela sale gdje su Nađini radovi. Marija je na nekim od fotografija pa sa zanimanjem odlazi pogledati. Nađa mi ukratko objašnjava svoju koncepciju. U to nam prilazi atraktivna, neobično dotjerana žena za ovo vrijeme i ovu priliku.
„Hanna!“ uzvikuje Nađa. „Nadala sam ti se tek prekosutra“ i razvlači osmijeh.
Pristupa nam energično, predstavlja mi se i ja njoj. Hanna je Nađina galeristica. Rekla bih četrdesetih godina. U njenoj pojavi se vidi da je svjesna sebe, da zna šta radi, jednostavno zrači samopouzdanjem ali i strogošću, a mene to nekako odmah distancira.
„Morala sam doći da se vidim sa Darom, ona sutra rano putuje i neće biti na otvaranju, a imamo da dogovorimo nekoliko termina i još neke detalje.“
„Ako imaš par minuta volila bih da Gildi ukratko kažeš šta je zanima. Treba za sutrašnje izdanje svog lista da napiše uvodnu najavu pred otvaranje.“
„Naravno. Samo da završim sa Darom“, Hanna nam se obrati kratko, okrenu se i ode.
Izbečih se prema Nađi i rekoh tiho: „ Mogle smo bez ovoga?! Žena je zauzeta a ti si mi mogla sve to na brzinu sažeti i provesti me kroz izložbu.“
Opet onaj njen smijeh. Zabavljalo ju je kad bi me dovodila u neočekivane situacije, mada su one uvijek bile posve benigne, ali valjda ju je ta moja zbunjenost i odbijanje na prvu loptu izazivalo da to ponavlja.
„Pa i nije toliko zauzeta. Osim toga niko ti kao ona neće moći dati prave podatke. Trideset posto učesnika su njeni klijenti, a sjajno poznaje radove svih ostalih. Prema tome...“ namignu ovaj put meni „opusti se. I da znaš, nije sama“ šeretski doda.
„Ma baš...“ odvratih rezignirano i mahnuh rukom.
Ostavih je i krenuh lutati hangarom i praviti fotografije. Poruke umjetnika odnosno njihovih djela su bile različite: neobične, nerazumljive, pogođene, aktuelne, fantastične, mračne, zbunjujuće. Zagledana u neko od njih osjetih prisustvo osobe do sebe.
„Mislite da sam pozer?“ izgovori Hanna sa lakom provokacijom u glasu.
Okrenula sam se pomislivši u sebi :“Da, mislim, i šta bi to pitanje trebalo da znači?!“, a rekoh, uz namješten osmijeh, tupavo i na glas: „Ni slučajno. Baš mi je drago da ćete imati malo vremena za mene.“
„Imaću dovoljno vremena za Vas Gilda. Nađa zna koliko cijenim svoje vrijeme i nikada ne bi tražila da ga posvetim nečemu što stvarno neće biti i korisno.“ uzvratila je i pri tom me je kratko skenirala.
Zahvalih se, a u sebi sam pizdila zbog nadobudne kučke, zbog Nađine glupe ideje, zbog svoje nespremnosti da ovu ženu ignorišem, okrenem se i odem.
Nastavile smo obilazak zajedno. Uključila sam diktafon, uz njenu dozvolu, jer će mi tako biti lakše da doma izvučem samo potrebne informacije.
Priznajem da su njene intelektualne konstrukcije bile besprijekorne, da me je fantastično uvukla u taj svijet i odgonetnula mi ono što ne bih mogla ni pretpostaviti. Dobro je vladala kako skrivenim tako i ogoljenim slojevima sadržanim u pojedinim djelima da sam se osjećala kao da sam u TATE Modern gallery na najznačajnijoj decenijskoj izložbi. Moram reći... savršeno!
Ne uočih kad stigosmo do Nađinog rada. Ona izgovori još nekoliko rečenica vezano za njega i baš tad joj zazvoni mobitel. Izvinila se i izmakla par metara dalje da obavi razgovor. Ja se osvrnuh u već skoro praznom hangaru, pogledah na sat, dvadeset do deset. Opa!
„Gilda, Nađa vas pozdravlja i moli da se ne uvrijedite ali je morala ranije poći. Iskrslo je nešto važno.“
Tek sad sam u bedu. Nemam prevoz. Kako je ludača mogla to da mi uradi a da me ne obavijesti?!
„Neka vas ne brine“, Hanna će kao da mi čita misli „neće mi biti nikakav problem povesti vas do kuće.“
Vožnja nazad prošla je uglavnom u razgovoru o Nađi kao umjetnici i ličnosti. O tome kako su se srele i šta je to što je Hanna prepoznala kao kvalitet u njenim radovima. Ostavila me je ispred haustora, pozdravile smo se i poželile ugodnu noć. Mada mi se izgubio onaj osjećaj napetosti s početka i dalje je negdje u meni tinjao bijes zbog njenog prvobitnog ophođenja a još više zbog mog nesnalaženja kod takvih nastupa.
Ne mogu zaspati. Razmišljam. Pušim.
Uobičajeno jutro u uredu. Već okvirno znam kako će izgledati članak. Preslušavam snimak, probiram što mi je potrebno. Još par puta puštam isti snimak i lovim sebe kako osluškujem njen glas. Više ne obraćam pažnju na smisao izgovorenog, samo slušam melodičnost tih riječi.
Konačno pišem tekst. Predala sam ga uredniku a on ga je proslijedio za štampu.
Na veče otvaranja gužva. Hangar i prostor ispred ličili su na neku scenu na kojoj su se neprekidno smjenjivala lica, zvuci, svjetlost, pokreti. Prijalo mi je prolaziti pored radova o kojima sam ovaj put znala više nego prosječni posmatrač.
Sat i po je prošao za tren, idem ka izlazu. Nečija ruka me je blago prihvatila ispod miške. Poželila sam da je neko koga poznajem. Čuh njen glas: „Pročitala sam vašu najavu. Odlično napisano.“
„Hvala“ uzvratih „da nije bilo vas teško da bih bila tako opširna i konkretna.“
„Ako ste krenuli kući idem u tom pravcu. Znam put povešću vas, čeka me još posla večeras.“
Više nisam imala utisak da je to ona ista nadobudna žena. Glas joj je bio siguran ali mek i umirujući. Pristala sam. Parkirala je u ulici nešto niže od zgrade.
„Ako niste previše umorni i ne žurite mnogo, volila bih da svratite na piće“ ponudih iskreno. Želila sam joj se odužiti na neki način i pokazati da cijenim njen trud od ono veče.
„Rado, ali ne mogu se dugo zadržati“, reče Hanna a ja se ozarih jer su mi u trenutku prošle kroz glavu one njene riječi kako je ona ipak neko ko nema namjeru trošiti vrijeme na nešto što „nije korisno“.
Popesmo se. Ona kratko baci pogled po dnevnoj sobi, zavali se u fotelju i prekrsti noge.
„Viski?“ priupitah.
„Da, i ne nudite dalje, to je piće koje će mi sad prijati.“
„Izvolite.“
Dodala sam joj čašu i uzeh svoju. Nazdravismo. Ćaskamo o izložbi, noći, umjetnicima, raznim likovima, ponešto o nama...vrijeme prolazi, popile smo još par čaša.
„Ova fotografija“, pokaza na sliku mog djeda i bake „ zanimljiva je i prilično stara. To je neko vama važan ili...?“ ustade i približi se da je bolje pogleda. Stadoh iza nje da joj objasnim: „To su...“ a ona se okrenu, pa šapatom izgovori kao da me doziva: „Gilda“ i poljubi me. Usadih se kao kolac, nisam mogla da vjerujem a ni da se snađem. Hanna spusti još jedan poljubac na moj vrat, dotaknu mi uho, pa opet usne. Odložismo čaše na stočić i u klinču odteturasmo do spavaće sobe. Ljubimo se žestoko. Usput skinusmo njenu suknju i moje pantalone. Gurnuh je na krevet i legoh na nju. Raširih joj noge i uvalih se među njih. Ritmično se pokrećemo. Košulja joj je do pola otkopčana i grudi joj se napinju. Stavljam lice između njih a ona me drži za dupe i pribija uz sebe. Smaknuh joj brus i izvukoh sise van. Bradavice već strše u vis. Primam ih ustima. Uzdiše čežnjivo. Legoh pored nje na bok, slobodnom rukom već odmičem rub njenih gaćica i milujem je. Istura kukove naprijed. Skliznuh u nju palcem. Mmmmmoooooohh....prolomi se iz nje glas, nešto između pohote i ropca. Vlažna je i posve spremna, ali odlučih odložiti kraj. Izvukoh palac i potražih onaj najosjetljiviji dio. Osmijehnuh se kad ga opipah. Nekoliko puta lagano prelazim kažiprstom i srednjakom preko što ju je dodatno izludilo i izazvalo još glasnije uzdahe. Gura mi glavu na dole. Spustih se, svukoh joj gaćice i zagnjurih lice u mirisnu mekotu njenog međunožja. Usnama i jezikom prolazim sve osjetljive tačke, a ona stenje zadovoljno i drži ruke u mojoj kosi valjda da prije vremena ne prestanem. Njena bedra se široko razmiču. Istegnuh se opet do njenog lica i nastavismo se ljubiti. Ukus pljuvačke miješa se sa ukusom pičke. U očima joj je magla i sjaj u isto vrijeme. Njeni prsti nađoše se u meni što ju dodatno raspali. Ponovo uđoh u nju palcem duboko i snažno. Unutra pa van, opet... i opet...držeći me za podlakticu Hanna ispusti jak krik i zgrči se oko moga prsta tresući se. Nije ni meni trebalo više.
Do jutra smo se tucale još nekoliko puta. A onda još trinaest dana. Bila je izvanredna ljubavnica. Nesebična, strasna, pažljiva, uzbudljiva, maštovita, duhovita, neumorna. Božanski je i tako oslobađajući osjećaj utapati se u ženskom tijelu, njenim formama, sokovima i mirisima i znati da to sve daješ i njoj. Sex u ovakvom obliku mi je uvijek pružao pročišćeno zadovoljstvo. Nije bilo onog straha od sljedećeg susreta, nisu lepršali nikakvi leptirići, niti je za to bilo vremena. Nismo imale kad unaprijed odživljavati događaje. Oni su sami nadolazili, bez šanse i želje da se pripreme, bez mogućnosti da se uobliče makar koliko. I bez zavaravanja... pohotne, uzbuđene i neopterećene očekivanjima; svjesna da je žena koju želim moja upravo sad, da je naše vrijeme ograničeno, da nema nepotrebnog razvlačenja već samo koncentrisana energija da daš i primiš što više u tom omeđenom trajanju; svjesna da imaš tih par dana baš tad pa se predano trudiš ispuniti ih zadovoljstvom. Na kraju zašto ne reći, tjelesnim zadovoljstvom. Toliko sam puta bila u prilici da branim ovakvo iskustvo od onih koji ga ne razumiju, koji se nikad nisu upustili u to a skloni su kritikovati, od onih koji su takav čin grubo i glupo poistovjećivali sa prostituisanjem, koji su mi pokušavali objasniti bespredmetnost i nesadržajnost takvoga odnosa. I ne mogu odustati...spremno i danas obrazlažem ispravnost i ljepotu takvoga čina. Čina kada gonjena željom daješ svoj maksimum i nemaš kad analizirati ga, upotrebljavaš svu svoju maštu i snagu da izvučeš najbolje iz sebe kako bi poput bujice obuzela sobom sve što ti je na putu. I makar kod mene nikada taj odnos nije sveden na puko delanje bez osjećanja. Naravno da je prisutan čitav spektar emocija i to rekla bih rafiniranijih od onih kada očekuješ da će se ostvariti veza. Esencija. Sirovi naboj. Žudnja.
A koliko sam samo puta požalila što sam neke žene mogla a nisam ljubila tako. Što smo se ko zna zašto zaustavile. Što im na koncu nisam dala sebe u tim vanserijskim stanjima i primila njihovo ludilo erosa. I nikad nisam požalila zbog svih onih sa kojima sam podijelila te izuzetne časove. Napokon trinaest prekrasnih dana Hanna i ja smo jedna u drugoj samo bezumno tažile glad, a nije li glad i njeno zadovoljenje ona nasušna potreba pred kojom tako često ustukne moć razuma?
„Mala, jesi li za jednu šetnju do luke? Imam neke teme koje bih sa tobom da pretresem, a kasnije možemo do Marije na večeru.“ Nađa me upita telefonom četrnaesti dan dok sam za stolom u svom uredskom boksu još vukla u nosu Hannin miris i osjećala njenu kožu na vrhovima prstiju.
Nasmješih se pomalo sjetno i rekoh: „Naravno. Čekam te u pet ispred ureda.“
