Svaki put kad prođe pored mene doživim strujni udar.
Dok sam je držala u rukama nisam je mogla opipati. Baza podataka se punila. A onda.. Razgrađivala sam je sve do atoma, sve dok je nisam svela na informaciju… na miris. Posle brisanog prostora osećam bliskost svojih odluka, njene reakcije i akcije, osmeha i nervoze… njene nevidljive suze, koje hvatam u slučajnom pogledu preko hotelskog ogledala, u žurbi, pauzi između dve reči. Tek sa distance nalazim sličnosti među njenim znacima..
A tek na samom kraju, kada je cela stvar izracionalizovana do tančina, sustižu me obrisi njenog tela... najednom, zapljusnuta sam feromonima koji mi poput struje probijaju moždanu koru, a završavaju u akvarijumu impulsa u koji sam zarobila sve njene poglede i dodire, one namerne, i one manje namerne… Miris je neistrebljiv, indestructible, čak i nakon trećeg otkuvavanja posteljine.. OmFg, kak’ ću izić na kraj sa tim feromonima..
To kad te pokreće njen miris znači da imaš toliko malo zajedničkog sa njom… Uh ta kompatibilnost naših tela… pfffff. Bridim od njenog mirisa, iako se ona nalazi na drugom kraju sale. Nije stvar veštačke arome, parfema… Isti parfem različit trag ostavlja na različitim kožama… koža krije tajni sastojak. Prirodni udes. Seks je daleko prirodniji od veze. A ljubav? Ona je… daleko. Razvijamo svoje male ili velike filmove o romantičnoj ljubavi, čiji model kopiramo… Pravimo ideal, ne sluteći da se ljubav dešava svuda oko nas, da je možda teška i da verovatno nije nimalo romantična, da Savršena ne jaše belog konja i da nas neće spasiti.
Glupavo izgledamo. Neprijatnost susreta zbog intenzivnog odnosa koji smo imale. Ne bismo to priznale ni sebi, a kamoli ovoj drugoj. Tri puta ponovljena negacija prvi je simptom potvde koja će uslediti.. Komunikacija u tragovima, i dalje loša, reciprocitet se održao. Seks je stvar prirode, a veza kulture. Bez empatije i dalje bez izgleda za kretanje…
No,…
Najvažnije je uvek bilo biti u skladu sa sobom, odnosno razumeti, najvažnije je uvek bilo razumeti ono što se dešava, sada, ovde, ali i posle, i to je dobro. To je ono što je bitno, znati šta se dešava. Ako je nešto vredno, kada padnu maske, kada se prekorači prag zaljubljenosti… idealizacija iščezne… treba ostati u tome. To treba napraviti. Ne poneti se. Ako nije vredno, trebaš biti srećna što nisi ostala u odnosu u kojem bi gubila vreme… jer vreme uvek ceniš, i kada je pravo i kada je pogrešno.
Gledam kako mi prilazi. Uvučen hod, usko, usko, ali odlučan, kao da šamara asfalt.. Izvrnuta gornja usna, pogled bačen gore, gde traga za prostor-prazninom... Na koga li će pasti ta ljubičasta senka sa njenih očiju? Bez osmeha, smeška. Hladnokrvna da se noćas poda samoubici a ujutru ode svome stanu, i legne u svoju sigurnu postelju – samoću. Važno je to. Da li je važno? Evo ih, sasvim su tu, Ona, i njena „realnost“, uobličena u fotografiju koju, bojeći se da se ne izgubi, neprekidno stiska u đepu…
- Zdravo.
Progovaram dok postajem svesna njenog trenutnog tripa, njenog stalnog tripa, njenih malih asocijacija, koje u povratku na mene umeju baciti senku ogromnih dinosaurusa, na drumu, na kom se ostavljam dok se vraćam, u povratku…
- Zdravo.
Jedno malo sasvim formalno, izgužvano zdravo i opet pogled gore, desno, potraga… Ja sada ćutim. Posmatram borbu tog pogleda, vidim koliko mu je teško naći tu prostor-prazninu, i to mi se u momentu učini smešno, malo i uzaludno, te se nasmejah. I ona to spazi, ali ne obustavi svoj pogled.
Najzad me pogleda u oči… kao da je bila rešila da će ostati pri svome štagod u njima zatekla… zna ona to, pripremala se… ali to nikako nije isto… ne… sada je zbunjena. I onda poplava:
- Zamisli sliku: more, zeleno svetlucanje ružičastog grada sa pljosnatim i oštrim krovovima, iznad stazu prekinutu nad provalijom, zelenu kamenu ženu zlatnih obrva i ljubičastih očiju levo, pored grada, i na nebu snežno ružičaste hrizanteme...
Ostajem zapljusnuta indolentnošću naglašenih reči, da bi se naposletku reči pretvorile u sliku… zelena kamena žena… ljubičaste oči… to liči na nju. A ja? Sigurno da izgledam smešno na toj pozornici dok oponašam let ptice, u jednoj kranje isfoliranoj ulozi… Idealna ljubav. Uh.
Ćutale smo, jer svaka je misao bila odjek prethodnog zvuka. Nastupio je onaj trenutak kada smo već sve izgovorile pa smo sada mislima prevlačile reči, one iste, nekad zvečeće, ne usuđujući se, ne nalazeći za pogodno opet ih izgovoriti, one su lebdele iznad nas, od nje do mene, od mene do nje, slažući se u Vavilonsku kulu, iako su, a to smo obe znale, od pre nekog vremena postale pritajeni eho, prošlost, bez boje i tona, puko značenje, puki duh, bez tela.
Odrazi koje videsmo, a svaka je videla svoj sopstveni odraz u onoj drugoj, na momenat su bljesnuli…
Ipak, ideali su poput mirisa, indestructible: “Volim te zato što znam da možeš da voliš bilo koga, ali ipak biraš da voliš mene”. To je moj ideal, jer verujem da sve možeš da biraš. Izbor je samo tvoj. Ono što možeš da učiniš je da budeš spremna za ljubav, jer biti spremna - to je sve.
{youtubejw}SNocyz1NRjA{/youtubejw}
Ostali Lornini članci:
