Klik - klak

O čemu razmišljam kada ne pišem?

Neko je rekao da postoji vreme za pisanje, i vreme za čitanje. Dobro, propovedali su nam od pamtiveka da postoji vreme za sve, vreme rušenja i vreme građenja, vreme traganja i vreme gubljenja, vreme čuvanja i vreme bacanja, vreme plača i vreme smeha, vreme zagrljaja i vreme rastajanja, vreme ćutanja i vreme govorenja... Imam periode kada ne mogu reč da izustima, sve da sam pita krempita. Onda uzmem i razmažem se po krevetu, šta drugo.

U krevetu sam sa laptopom. Grickam sladoled od čokolade. Pomno pratim radnju američke tinejdž komedije The House Bunny. Oduševljavam se rečenicama iz scenarija: „Oči su bradavice lice“ ili „Ne treba da se šećkaš gola po kući, ove devojke još nisu videle ni sopstveno telo, šokiraš ih!“...

U piš-puš pauzama salete me pitanja od kojih bežim glavnom bez obzira: „Zašto mi je bitnije da mene vole, nego da ja volim?“, „Zašto mi je potrebna ljubav drugih da bih osetila ljubav prema sebi?“, „Zašto najlakše gradim samopouzdanje preko sjedinjavanja sa drugim?“, „Zašto uvek grešim gradeći sigurnost preko samoomalovažavanja i nenametljivosti?“, „Zašto sam uvek na granici da padnem u emotivnu zavisnost?“, „Koje sve iluzije i zablude imam o sebi i emocionalno značajnim osobama?“, „Zašto odbijam da uvidim razliku između samopouzdanja i narcizma kod drugih ljudi?“... hiljadu zašto i nijedno zato. Baciti pod tepih. Pustiti novi film.

Otvoriti čokoladu sa lešnicima.
Izbegavam susrete sa ljudima. Svaki kontakt sa njima crpi mi poslednju energetsku bušotinu. Do juče sam se zanosila idejom da ću uspeti da pređem na solarnu energiju, ali ko bi i pretpostavio da ću usred aprila, ostati zavejena u snegu. Prinuđena sam da se vratim tečnom gorivu. U podnožju planine Jorgan i nije tako strašno, ne bi bilo uopšte da planina ne miriše na maline. Sve počne od feromona. Onda zabodem u jednu tačku. Zatreperim u grudima, zabridim na dlanovima. Nepomična sam dok traje, sve dok se ne izlijem napolje, u tek pokoju suzu. Mrzim se u tim trenucima. Pekmezim se o ivicu jastuka. I on miriše na maline. Sve ispočetka pa puta sto...

Ne može to trajati večno, znam. Čitam priručnike za samopomoć. Slažem sa sa većininom toga što tamo piše, samo što me i dalje boli. Razumeli smo se, vi kažete da ako me neko ne voli da je to njegov problem, i onda pitate kako uopšte mogu da volim nekoga ko mene ne voli.... Čuj kako?! Vi mislite da je to ego, povređena sujeta, pa... i ja sam tako mislila, sve dok je bes trajao. Ljubav ne može da boli, samo poraz to može. I onda u registru pogledam rešenje simptoma: mazohizam. Navedeni simptomi: nemogućnost da se prevaziđe distanca i razdvajanje, preosetljivost, nemogućnost da se postavi granica, odustajanje od ciljeva, reagovanje na teškoće sa „ja ne mogu“...

Što više čitam više shvatam da i nemam sve simptome. Šta ja to ne mogu?! Naravno da mogu, i naravno da nisam odustala od svojih ciljeva. I da budem iskrena – nemam ama baš nikakvu nameru da od njih ikada odustanem.

Odložim knjigu pored kreveta i opet osetim miris malina... Ne bežim od njega, puštam ga, suočavam se sa njim, pa ko preživi... govoriće i pisati.


{youtubejw}w1evzhSast8{/youtubejw}

 

 Članci iste autorice: