Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše
Ewa Zonnenberg
(Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život? E.Z) I najbezbrižnije dete može da se ozledi igrajući se najbezbednijom igračkom. Mislimo da su sve igračke napravljene tako da ne mogu da ih povrede!? Ma kome je i na kraj pameti da tako nešto mekano, pufnasto… rastegljivo… Ah, ah. Dobro sad. Ništa strašno, zagnjurila sam glavu u jastuk ( i čekala da prođe. Moj originalni način da izađem: beg. (A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir. E.Z)
Iza greške jedan sledi greška dva. Trebalo je prekinuti usmeni ugovor, trebalo je stati. Ali, greška je tu, jer u takvim situacijama ne znamo šta osećamo, i šta želimo od sebe. O, neodlučnosti, zbog tebe se nijedna granica ne može postaviti. (Varka – “Dobro je biti na ivici/ tada se sve može” E.Z) Puštala sam je, puštala.. Bilo mi je lepo, bilo mi je užasno lepo. Puštala sam je… Sa jedne strane strah, sa druge želja da se uđe po svaku cenu. Kasno sam shvatila da nemam novca za svaku cenu, i da se to nikako ne isplati. No, racio racionališe, emocije sud donose, i šta ćemo sad. Napiti se? Nikad joj nisam rekla koliko se plašim sebe, svoje bolesti, emotivne zavisnosti. I na kraju sam je pustila. (to je trebalo da bude bekstvo, a bila je šetnja/ to je trebalo da bude šetnja, a bio je ples E.Z)
Usmeni ugovor smo izmenile, bile smo u krevetu. . Pomenula je devojku koja joj se sviđa. Bilo je teško. I ja sam bila ljubomorna. Tako brzo… Bila sam zatečena. Jedino što sam mogla, istina nisam imala pravo na to, da stavim veto na tu devojku. Znam, “ugovor” zvuči surovo, ali se poštovanje gradi na dogovoru i kompromisu. Reciprocitet u komunikaciji zasniva odnos, ma koliko to zvučalo rigidno. Uslovila sam je, ugovor je prekinut. Cajka ništa nije obećala, rekla je: dobro, i nastavila da mi se predaje, potpuno, bez zadrške, ponavljala je jedno.. da sam ja njen priorotet. Nisam slutila opasnost, bila sam ušukana, ništa nije postojalo osim nas dve… trenutka.
A sutra..
Nije prošla ni cela noć, Komšinica Cajka je izašla u grad, ja sam ostala u krevetu, dobila sam, i samo sam mogla da se spustim u krevet. Oko pet ujutru dobila sam sms od Komšinice Cajke, da je baš sa tom osobom zavšila na plesnom podijumu... Napisala je da se nada da je zbog toga neću precrtati. (I taj jedan falš zvuk bio je najlepši i srušio je celokupan veštački poredak E.Z) Ok... Nisam mogla da verujem. Prvo ljubomora, pa bes, a onda ravnodušnost. Tek sam tad osetila koliko mi je stalo. Nisam imala snage da u tom momentu svedem bilans, dok oštrice dobuju unutra duboko, one oštirce dostižnog a proćerdanog, onog što se lako moglo i smelo, a nije, kao žar. I znala sam da se ujutru neću osećati ravnodušno. Nisam želela više da je vidim. A gorela sam od želje da je razvalim, šta ona misli…
A onda, posle prepirke, i dva dana mozganja, razumela sam je. Ne možemo da biramo u koga se zaljubljujemo niti kada ćemo se odljubiti, ali ono što možemo da biramo jeste koga ćemo da volimo. A ja sam znala da ljubav između nas samo što nije… Međutim, turn off za Komšinicu Cajku je bila moja emotivna nezrelost, iako sam i ja njoj isto mogla zameriti. Ali vijati se oko toga zaludno je.
To je bila obična jebačina u koju sam ja ubacila emocije. A zašto? Zato što sam sve vreme jebanja pokušavala da razumem Cajkinu konstantnu potrebu za emotivnom bliskošću sa mnom. A odlično sam znala da samo seks mogu da pružim, a da ne budem povređena. I znala sam da je i kod nje tako, ne vidim nijedan razlog zašto je ona zahtevala da bude drugačije. Mogle smo na miru da se jebemo, i sve bi bilo ok. Ali ne. Ona je želela sve. Precenila se. Ona ne ume samo da se jebe… njoj treba više. I znam da će otići od mene ne zato što ja nisam spremna, već zato što će se zaljubiti i odletiti… Šta ja tu mogu? Ništa. Zašto sam ja na kraju doživela njen seks sa drugim/drugom kao povredu. Zato što je ona želela da bude tako, ja sam stvarno mislila da je sve što ona želi: ja. Ubedila me u to, i verovala sam da je tako. Ja sam pičkopaćenik. Pomiri se D. već jednom sa tim.
Treba uvek sve očekivati. I šta zameriti sebi? Ništa. Baš ništa. Ja sam negde drugo. To nisam ja. Tolika Cajkina zinteresovanost za mene eskalirala je njenim padom u tuđi krevet. Kako je uopšte moguće da neko insistira na tome da je zaljubljen… Postoji u grčkoj tragediji nešto što se zove hamartia, tragična greška koju neko čini a da nije kriv. Nisam imala ništa da zamerin Cajki. Ne možemo da utičemo na to da li ćemo se nekom svideti, to ne zavisi od nas. Evo me sad kao engleski psiholozi, najpre izlože sve što je dobro kod tebe (od engleza i dolazi asertivnost, mogućnost da kažete šta mislite a ne povredite tuđa osećanja), a onda sledi ono BUT… Ali odakle ljudima pravo da traže, traže, traže... I odakle meni jebena ideja da im to dam!!!
Ali šta je želela da dokaže? Kome? Šta sam ja za nju, trofej na vitrini, igračkica koju je navijala, navijala i navijala, a kada je konačno počela da zvoni, otresla je o pod… Ali treba sebi tolerisati gluposti, jer velikim ljudima je sve dopušteno.
…taj izgubljeni list tela koji ne želi da veruje
kao da si zaboravio da svaki list ima koren
kao da si zaboravio o ukorenjivanju
zato lutaš s mesta na mesto
umesto da procvetaš na mojim grudima… E.Z.
Članci iste autorice:
