Gledale smo se kao dve tinejdžerke. Svaka sa svoje terase. Oči bi nam se smeškale, a usne se povijale na uglovima, kao da su upravo poslednji komadić čokolade prepustile jeziku. Flertujemo toliko da nam bride kapci, a pogledi nam se pipkaju kroz snopove ulične rasvete. Nikakvog predumišljaja nije bilo oko komšinice Cajke.
Požuda i ljubav imaju drugačiji red vožnje, teško ćeš ih uhvatiti skupa ako stojiš na jednom peronu, jer u prirodi je strasti da ne poštuje nijedan red vožnje. Već sam dobro znala da razlikujem te dve stvari, i znala sam da strast ne mogu da propustim, ljubav je nešto drugo, ljubav je bol (a Bol je na Braču). Zato sam uradila jedino moguće, kad već ne mogu da je pustim, reših da se opustim i prepustim. Izvesna sloboda u seksu koju unosi strast, načinila bi me neposlušnim telom, koje oblikuje jedino zakon požude.
Nisam mogla a da je ne zamišljam pod svojim prstima. Film bi počinjao da baguje na njenom dugmetu od farki, tu bi se zapucavao do u nedogled. Njen izduženi vrat pokušavala bih da izmerim dužnim svoje šake, od zgloba do završetka nokta na srednjem prstu. Slušala sam je kako sluša Arsena Dedića, otvorila bi prozor da i ja čujem, i osluškivala sam. Verovala sam u tim trenucima da komuniciramo jednim drugačijim jezikom, čiji su znaci bipolarni a sistem značenja do kraja nedešifrovan. Zbog tog majušnog slobodnog prostora koji ostaje iza svakog znaka pala bih u fizički zanos, i tada bih bila sigurna da nikakvog prijateljstva među nama ne može biti, jer strast traži od nas da se borimo. Obuzima nas sila: utisak koji nas prisiljava da gledamo, susret koji nas prisiljava da ga tumačimo, izrazi koji nas prisiljavaju da mislimo. Ljubav je tada miljama daleko od nas.
Ako pitate mene, ja sam više za onaj starogrčki jezik ljubavi koji poništava delirijum, umanjuje maniju, razveseljava melanholiju; jezik koji, oglašavajući razboritost za erotičnu i erotičnost za razboritu, ukida eros, uvek istovremeno maničan i melanholičan. Jezik kojim govore prijatelji. Grčka je svet prijatelja, ne ljubavnika, a grčka ljubav je ljubav između prijatelja, prijateljska. Zato oni koji su zaljubljeni treba da napuste Grčku i otputuju u Egipat. Da bi se krenulo u pustinju mora se prestati biti prijatelj. A pustinja je užareno “neodređeno zemljište… koje podjednako ne prima koren i izjalovljuje ga”. Ne mogu da se ukorenim u pustinji. U pustinji ništa ne cveta, osim ako reči ne procvetaju. Razmišljam o tome dok slušam Ovo sve što znaš o meni, i pitam se šta to komšinica Cajka zna, a šta tek treba da otkrije? Koliko će nas to što otkrijemo jedna o drugoj promeniti? Možda zajedno treba da otkrijemo da je nemoguće nastaniti se u drugog, odomaćiti se u njemu, ma koliko on gostoprimljiv bio… Kao da to ne znamo, kao da to svakog puta iznova i iznova moramo da otkrijemo.
{youtubejw}HuCydkmGd1Q{/youtubejw}
__________________________________
[1] Branka Arsić, Ljubav
