Znala sam da će neka od nas dve uskoro kuvati kafu. Pitanje je samo bilo koja? Kafa je dobar izgovor za sve, da je nema morali bismo je izmisliti. Kafa spaja neverovatno veliki spektar svegaisvačega.
Kafa kao jutarnja higijena, ona prva za progledavanje; pa prva PRAVA jutarnja, ona na poslu, za sagledavanje obaveza; kafa kao izgovor, ona na koju moraš otići iako ti se ne mili tkz. činovnička kafa. Kafa kao ritual, ona prijateljska, koja može da se konzumira i preko skypea. Međutim, najslađa kafa je komšijska, naročito kada je zgotivi komšinica Cajka...
Svaka od nas ima tu (ne)sreću da (u)pozna devojku za koju pouzdano zna da će na nju uvek da padne, pa čak i pod okolnostima da se odseli u Australiju, rodi petoro dece ili promeni pol (što je malo verovatno). Naravno, ne mora to biti ista devojka, to je kao unija različitih skupova devojaka prema kojima osećamo levitaciju na samu pomisao. Ja na njenu telesnost mogu odreagovati i zbog način na koji koristi zagrade u tekstu, ili stavlja zapetu ili novi red, način na koji jede bananu, drži cigaretu ili povlači dim. To je ona koja me over again and over again dovodi u pitanje. Sklona sam (po)verovati da je sve to zavera tela i energije koja u njemu obitava. Ona može biti najveća kučka koju je bog ikad stvorio, ali kad se okrene i pogleda te, poželiš da umreš. Baš tako me je pogledala komšinica Cajka izlazeći iz lifta. Pozvala me je na kafu. Nije joj puno trebalo. Kao ni svih prethodnih puta ni ovoga puta nisam mogla da proniknem ima li tu nečeg više od običnog poziva na kafu. Mislim da nikad to neću moći da procenim, ma koliko iskustva nagomilala. Ali uvek ima, ne? I od te prve kafe sve zavisi. Ovo je večernja kafa. Ponela sam bocu belog vina i pokucala na njena vrata. Ni ona ni ja nismo bile u kućnom izdanju, to je valjda nešto govorilo. Bio je to mali stančić, lepo uređen. Prepun raznih gluposti.
Za moj ukus pre(na)trpan. Sve je odvlačilo pažnju. Skontala sam krevet koji čujem svake večeri i htedoh da je pitam što ga ne podmaže...
- Kakvu kafu piješ?
- Pošto je kasno, ja bih tursku sa dosta mleka. Bez šećera.
- Znači, belu kafu?
- Da. – A bela kafa je k'o bela mitologija, teško svarljiva, ali šta sad.
- Kafa vezuje vodu pa se od nje puno piški, zato treba piti dosta tečnosti... da otvorimo ovo vino?
- Ja pijem crnu kafu, jaku, a piškim samo kada imam tremu...
- Pa imaš li je sada?
- Je l' treba da je imam? Znaš da Španci kažu da je prava kafa crna kao noć, vrela kao pakao, slatka kao greh, gorka kao ljubav... – Stala je tačno ispred mene, sa kašičicom kafe u ruci, spremala se da je zakuva, voda samo što nije provrila.
- Znaju ti Španci...
- Ali ja bih ipak, dodala i malo šlaga... – rekla je i ovlaš me poljubila u vrat, tik spod levog uha.
- Jedan prijatelj moje poznanice tvrdi da je dobra kafa ona koja može da stoji uspravno i bez šoljice! – nadovezala sam se dok je ona zakuvavala kafu i sipala je u šoljice. Pružila mi je moju šoljicu, i pogledala me ravno u oči, kao da je rekla: shut up and sleep with me.
Bila je to duga kafa. Nismo prestajale da meljemo. Dogovorile smo se da ovih dana odemo do bioskopa, skupa. Nikad ne bih poverovala da sudinica za prekršaje može biti tako zanimljiva, sada su mi predrasude totalno razbijene. Ali štošta ja nikad ne bih poverovala, na primer ni to da se najbolja i najskuplja kafa na svetu, „Luvak“ kafa, dobija od izmeta jednog malog sisara, sličnog kuni...
{youtubejw}4upn3M4jtQY{/youtubejw}
Članci istog autora:
