Opet dolazi jesen…hladna, sumorna, neumitna…I kao toliko puta do sada, opet me obuzima nepodnošljiva melanholija…Osećam kako mi se njeni hladni prsti zavlače u dušu i čupaju iz nje i poslednji trag radosti...Sedim u svojoj toploj sobi, udobno zavaljena ispred kompa i kroz prozor posmatram sivo nebo i smrknuta lica ljudi, koji užurbano prolaze ulicama, šibani prvim naletima oktobarske košave.
Na stolu ispred mene je čaša vina i…jedna slika…Sa slike mi se smeše njene oči i dragi lik, i kao da me poziva nekuda…I dok ja ostajem prikovana za stolicu, deo mene odlazi za tim pozivom, ostavljajući za sobom ledeni sumrak koji lagano guta gradske ulice i ljude na njima.
U polumraku i tišini sobe, kroz koju plovi dim cigarete, počinje da raste SAN…
Ona dolazi neočekivano, pojavljuje se od nekuda iz mračnih uglova sobe, najavljena možda jedino mojom čežnjom.
Pruža ruke i lagano me privlači u zagrljaj…I već osećam njene usne na svojima i njen topli rumeni jezik kako se prepliće sa mojim…Zapljuskuju me talasi želje…Nestrpljivo se oslobađamo odeće i ruke su već na grudima; nežnim dodirima istražuju meku belinu kože, gotovo bojažljivo, a onda sve strasnije…Usne prate putanju koju su već napravile ruke, i njene ukrućene bradavice postaju jos čvršće pod mojim zubima i jezikom…Prsti su već opasno blizu uzdrhtaloj, vlažnoj pukotini između nogu…dah se krati, srce sve brže tuče i više se ne može odlagati…počinje ludi, divlji ples gladi…Ritam je sve brži, sve žešći…Pred očima mi se razli duga i svi šumovi se stopiše u onaj jedan…Telo se propinje, zabacujem glavu i ispuštam duboki grleni uzdah pred naletom nezadrživog orgazma…
U sobi je već potpuni mrak, koji razbija jedino treperava svetlost monitora.
Ona odlazi…
Vidim njenu senku kako se lagano izvija nekud iznad uličnih svetiljki…Začudo, njen miris je i dalje tu. Uvek ostavlja za sobom trag, tako da je mogu ponovo pronaći…
Polako se uspravljam na stolici i pomalo drhtavom rukom uzimam čašu i otpijam malo vina. Trpki ukus me vraća u stvarnost, dok mi slepoočnice pulsiraju od bola i iznenadne praznine…
Melanholija i dalje drobi moju svest, pojačana čežnjom koja mi sve jače steže grlo, i jedna topla suza se skotrlja niz obraz…
Čežnja…ta mala glad koja zavija kao bol pod srcem, ili neki mali bol koji se budi kao glad u duši…
Sa slike mi se i dalje smeše njene oči, i ja shvatih da je u mojoj samoći samovao još neko i da je to za onoga ko je usamljen - čista sreća…
