Stranica 1 od 2
Jao, još jedan dosadan dan.....i, dok sam motala po glavi kako da se zabavim, zazvonio je telefon. Moje nečuveno "halo" šokiralo je prijateljicu sa druge strane žice.
"Šta je sa tobom? Da li si dobro?"
Odgovorila sam i dalje istim tonom:
"Jako mi je dosadno."
"Šta je sa tobom? Da li si dobro?"
Odgovorila sam i dalje istim tonom:
"Jako mi je dosadno."
Predložila mi je da sada odmah krenemo i upišemo se na jako dobar kurs italijanskog. Nekako neubeđena da je baš to ono sto će me zabaviti, pristala sam (sve je bolje od prelistavanja jučerašnjih novina i pokušaja da nadjem nešto sto mi je promaklo).
I tako, eto nas....ona hiper aktivna i ja koja gunđam........kupuje mi sladoled da ućutim dok se polako približavamo "italijanskom". Na moje veliko iznenađenje, bilo nas je jako puno. Eto, bar ću se zabaviti posmatranjem svih tih lica i stilova odevanja. Seli smo za jedan veliki sto. Neki mladić nam je podelio skripte i rekao:
"Profesor stiže svaki sekund."
Tek što sam shvatila da je grupa krajnje debilna, kroz prozor spazih nešto jako simpatično. Plava kratka kosa, garderoba kao da je iz mog ormara, hod ...e nije to hod to je gracioznost. I odjednom paf....da me prijateljica nije zadržala, pala bih sa stolice. Bila je tu...ispred mene. Ovaj italijanski i neće biti tako mučan, motala sam po glavi i zadovoljno se smeškala.
"Ja sam Jovana, vaša profesorka italijanskog", rekla je, ....a ja ....mislim da sam pocrvenela kada sam uhvatila njen pogled. I od tog trenutka više ništa nije bilo važno..ni ljudi, ni dani, ni italijanski. Shvatila sam da ću na kurs dolaziti da bih upijala svaki njen pokret. Bilo mi je drago kada je u roku od nekih 15 min zapamtila baš moje ime...bila sam joj simpatična jer nisam uspela da ponovim (jedina) ono što je zahtevala od nas.
I kraj časa..zar već? Počela sam da ludim htela sam još.....nje. I ne bi ja bila ja kada ne bih zasrala stvar. Onako odlepljena prišla sam joj...i izgovorila ono jedino što sam za ceo život naučila iz italijanskog. Ona me pogledala...malo zbunjeno, činilo mi se, odmahnula rukom i nasmejala se. Počela sam da se smejem misleći da mi je izgovor bio očajan. Ona mi je naškrabala nešto i dodala papir u ruku. Sada sam ja ta koja je zbunjena. Izlazim i otvaram papirić.....šok.....broj telefona....i jedno malo "javi se". Sudaram se sa čovekom na ulici...vrti mi se ceo grad....nemam vazduha....steže me nešto u grlu....o Bože, pa kako se ja zovem i gde sam pošla? Sedam u prvi kafić...."donesite jednu blue lagun i jako puno leda." Dugo sam motala papir po ruci...da ili ne....kada....ma lažem, odmah sam otrčala do govornice. Zovem...tresem se...da li sam samo umislila....ma da, verovatno misli da mi trebaju dodatni časovi.
"Halo?"
......tajac....e (jedva sam izustila)
"Da...ko je to."
"Ma ja sam ..ona devojka sa italijanskog....aha...i....."
"Šta i?......pa kaži šećeru?"
Gotovo....više nisam imala glas.....
"Pa, ovaj, mislila sam, kako da kažem, htela bih, u stvari, i ako bi i ti htela, ma u stvari ne znam , kako da objasnim, mislilm da bi najbolje bilo..."
"Ej stani malo...ne razumem te....želiš da se vidimo?"
"Pa recimo."
"Pa zašto lepo ne kažeš?"
"Pa malo me je stid."
"He he, ne deluješ mi baš kao stidljiva."
"Pa izgled vara....he he",
smejemo se, "...i?",
"Pa kaži ti...ja i ovako ne znam sta pricam."
"Šećeru ajde ovako....silazim za 20 minuta i možemo da se prošetamo ili bi ti više volela da dođeš kod mene na kafu?"
Krećem da se znojim..ispašće mi slušalica iz ruke.
"Pa Jovana šta bi ti više volela?"
"He he.....pa recimo da se dovučeš i recimo da se odmah dovučeš."
