Neki dan otišao sam s prijateljem na piće. Bar sam mislio da ga mogu smatrati prijateljem. Čini se da ne mogu. Taj izlazak nije bio nešto posebno. Nađemo se onako s vremena na vrijeme. Obično je zabavno. Obično se updejtujemo o onome što se dešava i s jednim i s drugim, gdje je ko, šta je ko, ko koga, ko kome i slično. Ovaj put sve je bilo malo drugačije.
On je nedavno saznao da sam gay. Nije održao nikakav govor o tome, samo je rekao: „Ja znam!” Nisam pitao kako je saznao, i iskreno, nije me ni zanimalo. Nikad se nismo doticali te teme, ali se činilo da nema problem s tim. “Činilo” je ključna riječ.
Znači, otišli smo na piće. Ništa čudno dok nije kraj nas prošao nekakav frajer s dvije djevojke. U redu, priznajem, zvoni na kilometar. „Pogleedaj onu pederčinu!”, reče on s takvim gađenjem u glasu da sam ostao zaprepašten. „Ne zovi ga tako”, grubo sam odgovorio, „To je kao da mene nazoveš pederčinom!” „Pa? Ti jesi, zar nisi?” odgovorio on. „Jesam, ali ne volim kad me ljudi zovu tako. Drugačije je to kad ja to kažem jer ja jesam peder, ali kad ti to kažeš to je kao da nekog nazoveš vlahom ili balijom”, ogovorio sam osjećajući kako bijes raste u meni. „Šta se žališ? Ti si pederčina! Podnosim te samo zato što smo prijatelji, ali neću još dugo. Ti si bolestan. Kako možeš izabrati da živiš tako? To je odvratno. To je grijeh!”, počeo je da postaje crven u licu. Vidio sam da mu se gadi to šta sam. Pobjesnio sam. Nisam pobjesnio zato što to on nije mogao prihvatiti, već zato što je smatrao da je to nešto što sam izabrao. U glasu mi se osjećao bijes: “Ja sam ovo izabrao? Jel se ti zajebavaš? Šta je tebi? Jel ti misliš da sam reterdiran ili nešto tako? Ja ovo nisam izabro. Niko to ne bira. Ja sam to što jesam. Uvijek sam bio. Zar ti misliš da se meni svida činjenica da ja moram živjeti u ovom paklu? Nemoj me pogrešno razumjeti, nije pakao to što sam peder, već je pakao to što sam peder u Bosni. Kako misliš da sam se osjećao kad si ti pričao da je neko rekao da je ‘homoseksualnost zlo koje treba iskorjeniti’ I da se ti slažeš s tim? Hvala ti za to. Hvala ti što misliš da mene treba iskorjeniti. Što je još gore ne misliš samo ti tako, nego 90% ljudi ovdje. Kako ti misliš da se ljudi osjećaju kad se moraju skrivati da bi se upoznali i našli s nekim, da odu na piće s njima i ako slučajno neko skonta da su pederi, nako će zaplatiti glavom? Zar ne misliš da bi meni bilo lakše da sam straight? Život bi mi bio mnogo jednostavniji. Ne bih se morao pretvarati, skrivati, brinuti hoće li i kako neko skontati i šta će onda biti. Bilo bi divno da ja mogu nekog držati za ruku na ulici kad mi je potrebna potpora, da nekog zagrlim i samo tako stojim. Da nekom glasno kazem da ga volim bez straha. Zar ne misliš da bih volio da ne budem označen kao bolestan, odvaratan, perverzan? Da sam straight imao bih sve to, ali nisam. Ja sam peder i ne smeta mi što jesam. Ja nisam izabro da budem to što jesam, ali sam se pomirio sa tim. Mrzim što živim u zemlji gdje je bolje biti masovni ubica ili silovatelj negoli peder. Misliš li ti da je meni bilo fino pitajući se šta li će moji uraditi kad saznaju? Ne možeš ni zamisliti kako je to. Ljudi kažu ‘stavi se u nečiju poziciju pa im onda prosudi’. Stavi se ti u moju pa da vidim koliko ćeš izdržati.”. Ono malo ljudi što je bilo tu počelo je gledati u nas budući da sa ja već poglasno pričao, ali me u tom momentu nije bilo briga. Bio sam bijesan. Stvarno. Ne zna kakav je to osjećaj i daje sebi za pravo da mi sudi. Krenuo je nešto reći, ali se predomislo i zatvorio usta. Ustao sam, stavio pare za pića na sto i okrenuo se da odem. Okrenuo sam se prema njemu i reako: „Ti mi kažeš da je grijeh. Znaš da vjerujem da nema Boga, ali eto ako nas je Bog sve stvorio zašto je tebe stvorio kao straight a mene kao gay? Pored toga ti si uradio užasnih stvari ali ja te nikad nisam zbog toga osuđivao.” Okrenuo sam se i otišao.
