Film

Režija i scenario : Lars Von Trier
Uloge: Nicole Kidman, Harriet Andersson, Lauren Bacall, Jean-Marc Barr, Paul Bettany, Blair Brown, James Caan, Parricia Clarkson, Philip Baker Hall, Thom Hoffman, Zeljko Ivanek

Pokušavajući sada da napišem review uvaljujem se u nešto čemu nisam dorasla. No, pošto trenutno stoji situacija u kadrovskoj (a ovim upućujem poziv na saranju ljudima koji misle da mogu i pri tom žele da pišu o filmu), ostaje mi samo da pokušam.

Radi se o jednom veoma neobičnom projektu iza koga stoji dobra ekipa. Za početak da napomenem da je ceo film snimljen u studiju, gotovo potpuno praznom studiju. Scenografija je toliko siromašna da ćete se zblanuti ili oduševiti, no nikako razočarati, jer režiser nije hteo da podkupi pažnju publike scenskim efektima i bogatom scenografijom, već pričom. Naime, uz drugačiji ambijent, projekat bi moguće propao.

Radnja se odvija u malom gradu na kraju puta, sa doslovno 15 do 20 stanovnika (ako uključimo decu). Kuće, imena ulica, žbunje, pa čak i pas Mosses nacrtani su kredom na podu "teatra". Nema zidova, ili ih ima u neprimetnom broju, tako da je većina scena, poput otvaranja vrata na kućama, urađena pantomimskom simulacijom uz zvučne efekte. Iako na početku filma sve to izgleda tako čudno i interesantno, do polovine prestaćete i primećivati scenografiju, priča će vas totalno okupirati. Sve je podređeno dramskom nastupu, pa i podela priče u 9 činova.

A priča, uh. Priča o čoveku. Nakon što sam ga odgledala podsetila me je na dela poput Čekajući Godoa, Stranac ili Proces. Predmet priče zajednica i čovek, prožeto pitanjem morala, osude i praštanja, licimerja, zablude, kazne, arogancije, ali do te mere izmanipulisanim da pomislite u trenutku "Bože, kako je sve izokrenuto do izopačenosti", da bi ste uskoro shvatili da je predstavljena ništa do jeziva realnost ljudske prirode, ljudskih odnosa i života. Do pred kraj filma počinjete padati u očaj. Nosilac radnje je Grace (Nicole Kidman) koja se suočava iz scene u scenu sa izopačenim ljudskim porivima. Ono što je iritirajuće je način na koji ona prihvata svoju sudbinu, kao i sudbinu žitelja Dogvilla. Kada neko nalazi razumevanje i opravdanje za svaki gnusni akt čoveka, to prelazi u apsurd.

Moram se ovde zaustaviti, jer ostaje samo još da u priču ubacim samu fabulu, što svesno izbegavam svaki put kako ne bih upropastila doživaljaj onima koji će ga tek odgledati. Ako se odlučite da ga odgledate, nakon što to uradite proverite da li vam je krajnja scena odala satisfakciju.

Film će se naći u bioskopima od 13. februara 2004. i to premijeru će prvo doživeri na području Engleske i Irske.