Meri: „Prvo čega se sećam jeste da sam dobila lutku za Božić. Mora da sam imala oko četiri godine. Ali se sećam kako sam ređala kutije, jednu na drugu da zamenim svoju lutku za komšijski pištolj i opasač. Onda me je tata skinuo sa kutija, kupio mi pantalone, pištolj i opasač. A odatle sam krenula sama. Bila sam tatina devojčica“.Meri Mariano rođena je u Ajdahu, 1921. Njeni deda i baba bili su političke izbeglice koji su u SAD došli iz Italije. Seća se da je od malih nogu branila svoje italijansko poreklo „Mislim da nije postojao dečak u prvpm, drugom ili trećem razredu kome nisam razbila nos, jer me je zvao „žabarka“. Merin ptac služio je pod generalom Peršingom u Prvom svetskom ratu. Kada je umro, za sobom je ostavio petoro dece. Meri je imala 11 godina. Bile su to godine depresije, i u to vreme nije bilo pomoći za ratne veterane. Meri je uspe da se izbori za raznosača novina, mada je to bio posao za dečake. Deca su odlazila na farme da svoj rad menjaju za hranu.
„Tokom žetve, ako nisi imao svoju farmu, onda si radio kod onoga koji je imao“, rekla je Meri. „Sedeli bismo na stepenicama kuće, a farmer bi nas pokupio između 3:30 i 4:00 (ujutru). Brali smo kupus, šargarepu, luk i krompir. Većina dece je radilo za novac. Mi ne, mi smo radili za zalihe. Za svakih 150 kila koje naberemo, dobijamo 50 za nas. I za dve nedelje imalo smo jabuke, šargarepe, kupusa i luka samo za sebe. Novac nam je trebao samo za cipele, šećer i brašno.
Merina porodica živela je 12 milja daleko od indijanskog rezervata, tako da je naučila da priča jezik Šošona i Crnih nogu. Jedna od njenih prvih drugarica bila je Lucil Pokatelo. Ćerka šerifa Pokatela. Zajedno su plivale, lovile, penjale se i pecale, i postale vrlo prisne prijateljice.
„Kada mi je mama bila mnogo bolesna sedela sam na tremu“, priča Meri, „ljudi su dolazili i pitali me da li ću postati medicinska sestra kao moja mama i ja sam im ofgovarala „Bože me sakloni“ To je poslednja stvar na svetu koja bih htela da postanem!“, zaista nisam želela da postanem medicinska sestra. Nije bilo teoretske šanse. Želela sam da radim na železnici“.
Meri je kratko radila na železnici. Obukla je radničko odelo, plavu majicu, spakovala ručak i radila u mehaničarskom sektoru – i obožavala to. „Volela sam da dolazim kuži umašćenih ruku i da ih perem pastom za pranje ruku“. Ali Merina mama je umrla i znala je da bi joj poziv medicinske sestre najlakše pomogao da izdržava braću i sestre. Tokom obuke, provela je 6 meseci na Aljaski i koristila sanke da stigne od sela do sela da bi porodila Eskimke.
Merino prvo ozbiljno zaljubljivanje desilo se u prvoj godini srednje. En je bila strejt i neudata čitav život, i nastavile su da se druže preko 40 godina, do Anine smrti 1977. godine.
Meri:“En mi je bila prva. En je za mene bila dama. Pridržavala sam joj kaput, hodala sa njene leve strane, otvarala sam joj vrata, sve sam joj to radila. Kada pogledam film Vreli dani u Alabami (Pohane zelene rajčice), moj odnos sa En podseća me na odnos one devojčice i njene prijateljice. Stvarno mi naviru sećanja. Mislim da je En mogla da mi kaže da skočim u jezero i ja bih skočila....Kada sam otišla u vojsku, kada je bila negde u blizini, ja bih je posetila...En mi je često govorila „Meri srešćemo se tu i tu. Hoću da....“ rekla bi mi šta da obučem i ja bih to obukla. Ona je jedina kojoj bi to pošlo za rukom“.
Negde oko 1940, kada joj je bilo 19 godina, Meri odlazi u San Francisko sa En. Dok je En završavala neke obaveze, Meri je otišla u bar na piće.
Meri: „Nosila sam teksas košulju i imala sam kaubojske čizme, dobre teksas pantalone i kaubojski kaiš. Mislila sam „O bože, ala sam ja jedna zgodna kaubojka“... Sedim ti ja tako u tom baru, i nailazi jedna – valjda bi se danas to nazvalo – dizel lezbača. U svakom slučaju, sela je pored mene i počela da priča. A ja sam druželjubiva osoba, pričam sa svima. Pitala me je odakle sam i čime se bavim, i mnogo toga, a ja sam na sve odgovarala.
„Dakle“ rekla je „zašto da sedimo ovde? Imam stan u blizini. Mogla bi da svratiš da se opustiš i odmoriš“. Odgovorila sam joj da sam umorna od bara i da možemo krenuti.
„Stignemo mi tamo i ona kaže „Raskomoti se“. Ja se osećam sasvim ugodno u čizmama i ostalom. Nisam navikla da mi bude udobnije nego što mi je sada. Sedim ja tako za stolom i onda me ona zagrli. A ja baš nisam sklona dodirivanju, Onda me ona podigne! A baš je bila velika devojka! Ja tada nisam imala više od 50 kila.
„Zgrabi me za košulju i reče mi mnogo toga, između ostalog i sledeće „Nemoj da ,me zajebavaš! Znaš vrlo dobro zašto smo ovde“. Ja sam rekla „Milsila sam da si prijateljica koja me je pozvala ovamo...“ Onda ona reče „To je gomila...“. Ala me je odalamila. Dobro da me nije onesvestila. Ali sam uspela da pobegnem i to bukvalno sam morala da trčim. Sva sam bila modra. Trebalo mi je tri dana da se saberem. Kada me je En videla uzviknula je „Gospode bože šta ti se desilo?!“. Odgovorila sam joj „Moje kaubojske čizme su zapele na stepenik, pa sam pala“.
Onda se desio Perl Harbor i 1944 Meri je pristupila vojsci kao drugi poručnik. Odlazila je na strelište sa muškarcima i bila u stanju da razmontira pušku M-1 žmureći. Kada nije bila na dužnosti igrala je softbol. Jednom kada je bila na dopustu posetila je čoveka koji je imao divnu kućicu za odmor. Dr Din je bio očinska figura za nju.
Meri:“Postali smo zaista dobri drugari. Dr. Din mi je rekao, „Znam da bi išla na skijanje. Ali bih te zamolio za uslugu... Poznaješ Ernesta Hemingveja?“. Hemingvej je u tom periodu gradio kuću u Kečamu u Ajdahu koja je bila pola milje udaljena od kućice Dr. Dina.
„Rekla sam, „Naravno, pročitala sam njegove knjige“.
„Onda je on rekao „E pa, trenutno je ovde i želi u lob na divokoze.“
„Pitala sam da li namerava da ih ubije?“
„Dr. Din je rekao „Da, želi da je ima kao trofej“. Ništa nisam rekla. I on je nastavio „Čovek koji je trebalo da mu bude vodič nije se pojavio. Da li bi ga ti povela u planinu i bila mu vodič?“.
„Rekla sam da bih“.
„Pitao me je „Da li ga se plašiš?“.
„Odgovorila sam „Naravno da ga se ne plašim. Samo mi ne prija ideja da će ubiti divokozu...“ Ipak, Dr. Din je uradio mnogo stvari za mene, pa sam pomislila „Ipak je ovo usluga koju ću mu učiniti, mada mi se ni malo ne sviđaju ljudi koji ubijaju zbog trofeja“.
„Bilo kako bilo. Obula sam čizme i specijalnu opremu za veranje po planini. I utom stiže ovaj momak i kaže „Hoćeš da vidiš moje puške?“. Mislim da sam potrošila 45 minuta života gledajući njegove puške, koje su bile ručno gravirane. Mislim da, ni do dana današnjeg, nisam videla tako lepe gravure. Pitamo je šta da ponese i ja sam mu odgovorila da ponese 30-06“.
„Pitao me je „Zar nećeš i ti da poneseš pušku?“.
„Odogovorila sam mu „Ti ćeš da upucaš divokozu, a ne ja“.
„Drago mi je što je umro, neka počiva u miru, ali ja sam ga odvela na suprotnu stranu od strane gde se mogu naći divokoze, tako da mislim da ništa nije ulovio“.
Posle Drugog svetskog rata. Meri se vratila iz Japana i dobila raspored u Fort Hudu na psihijatrijskom odeljenju vojnog zatvora, gde se zalagala za humani pristup bolesnicima.
Merina prva „prijateljica“ bila je Keti, rođena Teksašanka, i zajedno su živele van granica Fort Huda. Iako to nije glasno izgovoreno, u ovoj bazi je Meri spoznala da je lezbejka. Sebi je govorila „Da. Ovde pripadam. Bila je to grupa devojaka koja se vrlo volela, ali to nije mogla da izrazi zbog vojske. Ne smeš ni da pomisliš....Ne mislim da smo kukavice. Mislim da izbor nije postojao, bar ne tada“. Ali iako su ona i Keti živele zajedno, njhov odnos nije bio seksualne prirode. „Znala sam, ali nisam znala šta da radim“, je njen odgovor.
Meri je prebačena u El Paso i drzžila se sa Indijankom, Flatari.
Meri:“Flatari i ja smo se lepo zabavljale, kao prijateljice. Zajedno smo bile u kuglaškom timu, i svuda smo išle zajedno. Onda je Flateri nestala na tri dana. Rekla sam „Flateri, gospode bože, pa gde si ti tri dana, jesi li bila u bolnici? Šta ti se desilo?“. Odgovorila mi je „Prošla sam kroz tri dana pakla. Neko je rekao da sam homoseksualna. Cedili su me više nego što bi me cedili u FBI-ju. Nisu gasili svetlo. Ispitivali su me. Pretili su mi. Mislila sam da neći nizdržati“. I nikada neću razumeti zašto su uzeli nju, a ne mene. Nikada neću saznati. Ali ona je dobila premeštaj i više nikada nisam čula ni reč o njoj.“.
Meri je napustila vojsku da bi završila svoje medicinsko obrazovanje i preselila se u Hjuston. U slobodno vreme bavila se svojim sportskim automobilima i čak osvajala neke novce na trkama. Jednog dana otišla je do prodavnice da kupi „Vrele gume“. Nije ih bilo i propisno je izribala ženu koja je za to bila odgovorna. „Rekla sam joj „Ja idem u školu, i radim, i tri puta sam bila ovde tražeći „Vrele gume“ i to je sve što želim, i zašto ih nema?!“. Ona je rekla „Ali...vraćam se u sredu i potrudiću se da ih dobijete“. Rekla sam „Biću vam zahvalna!“. Dva dana kasnije ulazim u stan, a ispod vrata poređani svi mogući sportski i časopisi o automobilima“.
Ovo je bio početak njene veze sa Sarom. Počele su da žive zajedno, na Sarino insistiranje, čak i pre nego što su postale ljubavnice. Sara je umrla oktobra 1987. „Da je poživela da aprila, slavile bi 30 godina zajedničkog života“ govori Meri. „Imale smo vrlo lep zajednički život. Bila je vredna i trpela je mnogo sranja s moje strane. Stavarno jeste“.
Tokom Sarine duge bolesti, Meri je ponekad spavala samo po četiri sata sna tokom večeri. Nakon Sarine smrti, Meri je živela „kao monah“, družeći se samo sa strejt prijateljima godinama. Konačno se prijavila da volontira u skloništu, i upoznala mnogo gay muškaraca sa SIDOM koji su je ponovo zasmejali. Meri je imala 73 godine, nikada nije izgovorila reč „lezbejka“ nikada nije bila u gay baru ili knjižari, kada je naletela na lezbejski par tamo. „krenula sam kući i ne znam zašto okrenula sam se. Ušetala sam i sela sa dve žene. I ispričala im o Sari i meni“.
Te dve žene su joj rekle o LOAF (Lezbejke preko 50 godina), koji je otvorio nov svet za mene, nove lezbejke prijateljice, knjige, filmovi i muzika. Ona je to prosto nazvala „spasenje“.
Meri:“Obožavam LOAF...ljudi sa kojima radim u bolnici podržavali su me sa Sarom. Ali to je drugačija vrsta podrške. Otišla sam u LOAF da razgovaram sa ljudima koji će razumeti i koji će znati kroz šta sam prošla. Ljudi sa kojima bih mogla da pričam o Sari i našem zajedničkom životu, ludim stvarima koje smo radile, ludim stvarima koje nismo radile, problemima koje smo imale, problemima koje nismo imale. I to je bilo samo...imati nekoga da popričaš sa njim. Bila sam tako srećna“.
Meri je ispoštovana pre nekoliko godina zbog osnivanja neuro odeljenja u metodističkoj bolnici, gde je radila 36 godina.
Meri: „Moj zaključaj je – i o ovome sam promislila mnoštvo puta – kada sam sedela na stepeništu, a ljudi su me pitali da li ću biti medicinska sestra kao moja majka, a ja sam odgovarala „Nema šanse, to je poslednje što ću biti!“ to i jeste bilo poslednje što sam bila!“. Grohotom se nasmeja.
