Ovaj Podgoričanin, nakon skoro tri decenije sukoba sa okolinom i borbom za priznanje njegovog samoodređenja da je muškarac rođen u pogrešnom telu, danas sa suprugom živi u Rimu, nedaleko od mesta na kome radi kao menadžer u turizmu. Sa osmehom kaže da sebe smatra, nakon četiri operacije transformacije tela, uspešnim i srećnim čovekom.- Emotivno sam ispunjen. Uživam u braku, planiram budućnost. Decu... - kaže dok pogledom prati suprugu Snežanu sa kojom se venčao pre malo više od mesec dana na podgoričkoj “Plavnici” uz prisustvo i podršku, kako kaže, ogromnog broja zvanica.
- Svadba je dosta koštala, ali Sneža je to zaslužila. Zaslužila je i mnogo više. Želeo sam da pokažem svima svoju ljubav -
kaže Marko i pušta snimak sa venčanja za koje su bili angažovani brojni crnogorski muzičari, folklorno društvo sa Cetinja i dekorateri iz inostranstva.
Unuk sa majčine strane, kako s ponosom ističe, čuvenog američkog vojnika Nika Dragojevića, dobitnika Silver stara, Purpurnog srca, dva francuska odlikovanja, napominje da je on “simbolički Nik”, te da ga inat određuje.
- Možda se nigde u svetu toliko ne inate ljudi, kamen, gora i život kao u našoj Crnoj Gori - priča Marko, koji je insistirao da se ne pominje ime koje mu je dato po rođenju.
- Hvala Vladi Crne Gore i njenim institucijama na podršci u konačnom definisanju mog identiteta - kaže, ponosan na zvanična dokumenta izdata u Crnoj Gori na kojima piše: pol-muški, ime-Marko, prezime-Bojanić.
Pravoslavni vernik, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Marko kaže da je tokom 37-godišnjeg života prošao golgotu, da je godinama, a u pojedinim trenucima posebno, nosio svoj krst, “bio razapinjan”.
- Najveći deo svog života nisam mogao da budem ono što jesam. Rođen u telu žene, morao sam da suzbijam svoje emocije, smatrao sam da trpim veliku nepravdu. Često sam se pitao zašto baš ja? zašto se ovo dešava meni? Pomišljao sam na samoubistvo - priča Marko sećajući se perioda svog odrastanja u porodičnoj kući u Podgorici, koji su obeležili više ili manje konfliktni odnosi sa delom familije i komšijama.
Problemi uslovljeni “biološkom greškom” nastupili su već kad je progovorio.
- Govorio sam u muškom rodu. Moji roditelji su odmah počeli da me ispravljaju, misleći da ja grešim, insistirajući da se izražavam u ženskom rodu - priča Marko, napominjući da probleme sa samoodređenjem nije imao nikada, već da je od ranog detinjstva znao da je rođen u pogrešnom telu.
Kao dete, zaljubljen u muške igre, naročito fudbal, kaže da nije podnosio da mu oblače suknje i haljine, da je tada vrištao, skidao sve sa sebe, bio agresivan.
- Znao sam da se povučem. Tada bih, na ćošku od kuće, uzimao dva kamena, udarao jednim o drugi i pevao. Molio sam nebo i zvezde da mi pomognu - priča Marko.
Prijatelji iz detinjstva i kum Dejan Vujić, sa kojima održava kontakt i danas, bili su mu, tvrdi, podrška, i verovali mu, zvali ga muškim imenima. I majka je bila na njegovoj strani, dok ga, tvrdi, otac nikada nije prihvatio.
- Bio je strog. Prema svima, naročito prema meni. Kada bi prošao pored mene, udario bi me šakom u glavu, želeo je, kako je govorio, da me dovede u red. Znao je da kaže “E, nećeš bez kako ja hoću”. Govorio je “Ja sam je stvorio, ja ću je ubiti” - priča o vremenu do svoje devetnaeste godine, kada definitivno napušta roditeljski dom i odlazi u Beograd i Sarajevo.
Upisuje ekonomiju i tako se udaljava od svakodnevnih situacija u Podgorici, u kojima njegova familija insistira da nosi žensku garderobu, šminkaju ga na silu, i dovode mu potencijalne prosce.
- Majka me je razumela, ali mi nije mogla pomoći. Znala je sve. Kada sam napuštao dom, izvinila se zbog svih tih godina moje nesreće - priča Marko, napominjući da su ga i tada mnogi gledali kao muškobanjastu devojku, i kao takvog ga voleli.
- Nisam više mogao da podnesem da me gledaju kao čudaka. Odlučio sam da idem dalje. Želeo sam, pre svega, da ispravim grešku prirode i postanem i u formalnom smislu ono što sam bio celog života - muškarac - priča Marko. Dodaje da je i pored muka koje je pretrpeo u rodnoj zemlji ponosan na to što je Crnogorac, tradicionalista, kao i da voli da zapeva uz gusle.
Nikad neće zaboraviti prvu operaciju u Rimu.
- Jedva sam čekao. Operacija je trajala tri i po sata, sedam lekara je radilo. Kada sam se probudio iz anestezije, rukom sam dotakao grudi. Nije ih više bilo - priča Marko. Godinu dana nakon prve, odlučuje se za drugu operaciju kojom su mu korigovane genitalije. Urađena je u Beogradu. Još dva puta je išao pod nož, sve dok mu na zvaničnim crnogorskim dokumentima nisu upisali “Marko Bojanić, muškarac”. Nakon toga se vraća u Rim, obavezama i prijateljima...
- Dobijamo li svojim rođenjem sve? Naravno da ne! - kaže Marko dok otvara šampanjac u slavu života.