Početak
Nije bilo očekivano da ću postati lezbejski tata. Naravno, uvek znadoh da sam lezbejka, u detinjstvu, kada nemadoh reč za sve to, pre nego spoznah razliku između lezbejke i Lebanonke. Moja naročita naklonost za Ken lutke, a ne Barbike, i moje presvlačenje u mačevaoca tokom Noći veštica nije me činilo običnom devojčicom. Takođe uvek osećah da ću biti roditelj: ovo mi je utisnuo tata, bez obzira što je mama moju sestru i mene podučavala da možemo imati ispunjene živote i ako nismo mame. Oboje su bili u pravu, konačno; doživeh da postanem roditelj, mada ne i „mama“. Zapravo, nije uopšte komplikovano kao što zvuči.
Nije bilo očekivano da ću postati lezbejski tata. Naravno, uvek znadoh da sam lezbejka, u detinjstvu, kada nemadoh reč za sve to, pre nego spoznah razliku između lezbejke i Lebanonke. Moja naročita naklonost za Ken lutke, a ne Barbike, i moje presvlačenje u mačevaoca tokom Noći veštica nije me činilo običnom devojčicom. Takođe uvek osećah da ću biti roditelj: ovo mi je utisnuo tata, bez obzira što je mama moju sestru i mene podučavala da možemo imati ispunjene živote i ako nismo mame. Oboje su bili u pravu, konačno; doživeh da postanem roditelj, mada ne i „mama“. Zapravo, nije uopšte komplikovano kao što zvuči.
Roditeljstvo je jedna vrlo rodno određena stvar
Svi znamo da postoje majke, i da postoje očevi. I nema ničega između, govoreći sa roditeljske strane. Ženski roditelji su majke, a muški roditelji su očevi. Ukoliko i ima neke modifikacije, i dalje je u okviru ovog fiksiranog (i međusobno isključivog para): može postojati maćeha i očuh, usvojiteljska majka i usvojiteljski otac, stariji i mlađi, bogati i siromašni, najbolji ili najgori. Ali ili/ili, muško/ženska fiksacija osnovnih uloga se podrazumeva. Osim, naravno, ukoliko nečiji rod ne leži između ova dva kraja, kao što je to moj. Ovo dovodi u pitanje rodnu binarnost roditeljstva.
Ukoliko pokušavate da utabate srednji put, naićićete na gusto rastinje. Što je meni postalo kristalno jasno za vreme večere nekoliko godina ranije, kada smo moja partnerka Dženifer i ja aktivno istraživali mogućnost postajanja roditelja.
Bile smo u kući njenog brata Kertisa u Berkliju. Za stolom su sedeli njegova žena, dvoje male dece, majka moje žene Marta, spisateljica/aktivistkinja – koju, u skladu sa bračnim stanjem Dženifer i mene koje nije bilo ozakonjeno, zvah moja „otmetnica“ (out-law, umesto svekrva (in-law)), na njeno veliko zadovoljstvo – i njena partnerka Sendi, budistkinja i spisateljica (takođe lezbejka). Svake nedelje uveče okupljali smo se na večeri, a ove nedelje gosti su bili Daglas, stari Kurtisov prijatelj, dve prijateljice moje „otmetnice“, iz njenih hipi dana i pozorišne komune, od pre nekih 30 godina.
Polako smo završavali glavno jelo i tanjiri su se spremali za desert. Hipiji su se ispričali međusobno i sad su se interesovali za bitna događanja iz života dece moje „odmetnice“. Uskoro, centar pažnje su bili Dženiferini i moji pokušaji da dobijemo dete. Gomila pitanja je nahrupila.
Q: Koja od nas će roditi?
A: Moja fem draga, Dženifer, ona je to oduvek želela, a ja se zakočim svaki puta kada bi pokušala da se zamislim da imam dete. Sa detetom, divno; da ja rodim dete, ne tako divno.
Q: Želimo li poznatog ili anonimnog donatora?
A: Palili smo sveće i molili se za poznatog donatora, po mogućstvu prijatelja.
Q: Želimo li da ga uključimo u život deteta?
A: Nadale smo se, ukoliko se slaže; to je velika prednost poznatog donatora. Ali bi to radili strogo na „ujakovski“ način, mi bismo bile jedini roditelji u javnosti.
Nakon iznošenja svih detalja, neko je primetio da iako neću roditi dete, biću divna majka. Na to se usprotivih; imadoh sve razloge za verovati da ću biti odličan roditelj, ali šta god da budem detetu, majka neću biti.
Nastala je pomešanost zbunjenosti i začuđenosti. Obrve su podignute. Vilice su se opustile. Kao da održah govor o političkoj mudrosti Džordža Buša.
„Kako to misliš nećeš biti majka? Naravno da ćeš biti majka!“. Ovo je usledilo od jedne originalne hipi. Pretpostavljam da je njen tok misli išao, ova fina mlada osoba ne misli da je vredna da ponese titulu „majke“, stoga je treba ohrabriti.
„Ne“ insistirah. „To ime mi jednostavno ne odgovara. Roditelj ću biti, to je sigurno. Voleću i paziću dete. Ali nikako neću biti majka“.
Raspoloženje se polako premeštalo sa zbunjenog na jasno, gde su dva podjednako strastvena uverenje usmerena jedno protiv drugog.
„Ali kako ne možeš biti majka?“ upita partnerka moje „odmetnice“. Koja, uzgred, nije bila jedna. Majka, mislim. Ali se postavila kao vođa tabora i bila najzbunjenija.
Osetih potrebu da zauzmem čvrst stav. „Mogu biti nešto drugo. Nešto između oca i majke“.
Pola izmišljah u hodu, pola verbalizujući nešto što u sebi nosim duže vreme. Pomislih na knjigu Moj lezbejski muž od Beri Džin Borič, o njenom odnosu sa buč ljubavnicom. Na studijama se družih sa ovim lezbejskim mužem, i to bi je bio uzor na neki način, vodič kroz buč intelekt.
„Možda ću biti lezbejski otac. Lezba tatica, neke vrste“.
Stare pripadnice hipi komune su zagledale moju Džordž Kluni frizuru sa potpuno novim zanimanjem. Kurtis se smeškao u svoju čašu sa vinom, godinama me razveseljavao nazivajući me bratom koga nikad nije imao. On je razumeo, a osećah da razume i Daglas. Obojica su bili sigurni, pro-feministički nastrojeni muškarci sa kojim provedoh dobar deo vremena raspravljajući o granicama maskulinosti. Kurtisa je odgajala lezbejka feministkinja, a njegov prijatelj Daglas je imao više lezbejki prijateljica od mnogih lezbejki. Da nema bradu i da ne piški stojeći, većina ljudi bi mislila da je i on sam lezbejka.
Predstavljalo mi je napor da u isto vreme osmišljavam i branim poziciju, posebno ako se uzme u obzir da je stolom kružila treća ili četvrta flaša vina. Ali, okružena kritičnom masom saosećajnih strejt ljudi, koji su usmerili pažnju, plus dve čuvene lezbejke – od kojih ni jedna nije mogla da napravi prelaz sa bučica iz barova odevenih u kožu, ka lezbejkama koje nose džempere i više su očinska figura, što sam bila ja – osetila sam odgovornost da počnem sa oblikovanjem mesta koje bi trebalo da zauzmem lingvistički, socijalno, emocionalno. Napokon, ukoliko ne uspem da se objasnim napitom stolu punom levičara, hipika, budista, kome uspeti? Pročistih grlo i pokušah da skiciram pozadinsku sliku koja bi malo približila koncept lezbejskog tate. Objasnih kako se osećam između rodova. Ispričah o svom srećnom avanturističkom detinjstvu muškarače. Kako taj koncept sjajno funkcioniše kod predadolescentne devojčice koja se nalazi između rodova, ali predstavlja problem u pubertetu. Ili je bar meni predstavljalo problem. Ispričah kakvo je olakšanje usledilo nakon autanja u devetnaestoj godini i kako je narednih deset godina proteklo u spoznaji sopstvenog roda. Sa ogorčenjem priznah da tek nakon smrti majke (i spoznaje da je više ne mogu razočarati) prihvatih nežnu-muževnu buč unutar sebe.
Ali skorašnje roditeljstvi, koje mi je predstavljeno kao majčinstvo ili ništa, vrati me u adolescenciju sredinom 70-tih kada se osećah taocem monolitnog modela odgovarajuće rodne uloge. Hipici su koristili nargile 75-te, radili crteže na podu, onako dugokosi, i menjali partnere na dušecima poređanim po podu, partnerka moje „odmetnice“ ostavila je muža i započela feminističko-lezbejski kolektiv. Ali rodno i seksualno oslobođenje nije doprlo do mog predgrađa u Kaliforniji, bar ne dalje od singla Helen Redi „Ja sam žena (poslušaj kako grmim)“. Umesto toga, postojala su implicitna društvena pravila čupanja obrva i ponašanja kao prava mala dama. Nije postojao. Nije postojao Kejsi Kasem top 40 hit „Ja sam, ustvari, ne baš tako ženstvena (poslušaj kako isprobavam odeću tvog brata)“.
I evo me sada, sagledavam roditeljstvo, osećam se malo pogubljeno, nema roditeljskog stereotipa koji bi me vodio, a ne bi proizveo ovu kognitivnu tenziju na visceralnom, rodnom nivou. Moja majka, iako daleko od tradicionalne žene, ipak je uvek nosila haljine. (prijatelj u srednjoj joj je dao nadimak „Gospođa Batervort“, po uzoru na ikonu javorovog sirupa). Uopšteno govoreći, slike materinstva u velikom broju su pretpostavljale ženstvenost. Što je za neke od nas, manje ili ne-razumljivo. Svaki put kad pomislih na roditeljstvo (što videh samo iz ugla majčinstva), predočavale su mi se samo tradicionalne ikone, Džun Klivers, Lora Petris i Kerol Brejdis. Gde su nestale buč mame, zapitah se? Nije ih lako naći (ili se bar meni činilo). A upravo ja sam model mame koja je maskulina. Dok u sopstvenom iskustvu i popularnoj kulturi, jedina buč mama koju videh je Meridžo u francuskom filmu „Stidne dlačice“ iz sredine 90-tih.
Te večeri za stolom prvi put sam imenovah i počeh braniti sopstvenu roditeljsku poziciju, za nijasnu drugačiju od majčinstva. Radeći to shvatih koliko je moj emocionalni pristup roditeljstvu određen sopstvenim osećanjem ugodnosti sa nazivom majke i ženstvenošću koja ide uz to. Za šta se ne osećah sposobno. Predlaganje alternative majčinstvu te večeri, dovelo me je do praga mog roditeljstva. Jezik je taj koji je otvorio vrata ...
Svi znamo da postoje majke, i da postoje očevi. I nema ničega između, govoreći sa roditeljske strane. Ženski roditelji su majke, a muški roditelji su očevi. Ukoliko i ima neke modifikacije, i dalje je u okviru ovog fiksiranog (i međusobno isključivog para): može postojati maćeha i očuh, usvojiteljska majka i usvojiteljski otac, stariji i mlađi, bogati i siromašni, najbolji ili najgori. Ali ili/ili, muško/ženska fiksacija osnovnih uloga se podrazumeva. Osim, naravno, ukoliko nečiji rod ne leži između ova dva kraja, kao što je to moj. Ovo dovodi u pitanje rodnu binarnost roditeljstva.
Ukoliko pokušavate da utabate srednji put, naićićete na gusto rastinje. Što je meni postalo kristalno jasno za vreme večere nekoliko godina ranije, kada smo moja partnerka Dženifer i ja aktivno istraživali mogućnost postajanja roditelja.
Bile smo u kući njenog brata Kertisa u Berkliju. Za stolom su sedeli njegova žena, dvoje male dece, majka moje žene Marta, spisateljica/aktivistkinja – koju, u skladu sa bračnim stanjem Dženifer i mene koje nije bilo ozakonjeno, zvah moja „otmetnica“ (out-law, umesto svekrva (in-law)), na njeno veliko zadovoljstvo – i njena partnerka Sendi, budistkinja i spisateljica (takođe lezbejka). Svake nedelje uveče okupljali smo se na večeri, a ove nedelje gosti su bili Daglas, stari Kurtisov prijatelj, dve prijateljice moje „otmetnice“, iz njenih hipi dana i pozorišne komune, od pre nekih 30 godina.
Polako smo završavali glavno jelo i tanjiri su se spremali za desert. Hipiji su se ispričali međusobno i sad su se interesovali za bitna događanja iz života dece moje „odmetnice“. Uskoro, centar pažnje su bili Dženiferini i moji pokušaji da dobijemo dete. Gomila pitanja je nahrupila.
Q: Koja od nas će roditi?
A: Moja fem draga, Dženifer, ona je to oduvek želela, a ja se zakočim svaki puta kada bi pokušala da se zamislim da imam dete. Sa detetom, divno; da ja rodim dete, ne tako divno.
Q: Želimo li poznatog ili anonimnog donatora?
A: Palili smo sveće i molili se za poznatog donatora, po mogućstvu prijatelja.
Q: Želimo li da ga uključimo u život deteta?
A: Nadale smo se, ukoliko se slaže; to je velika prednost poznatog donatora. Ali bi to radili strogo na „ujakovski“ način, mi bismo bile jedini roditelji u javnosti.
Nakon iznošenja svih detalja, neko je primetio da iako neću roditi dete, biću divna majka. Na to se usprotivih; imadoh sve razloge za verovati da ću biti odličan roditelj, ali šta god da budem detetu, majka neću biti.
Nastala je pomešanost zbunjenosti i začuđenosti. Obrve su podignute. Vilice su se opustile. Kao da održah govor o političkoj mudrosti Džordža Buša.
„Kako to misliš nećeš biti majka? Naravno da ćeš biti majka!“. Ovo je usledilo od jedne originalne hipi. Pretpostavljam da je njen tok misli išao, ova fina mlada osoba ne misli da je vredna da ponese titulu „majke“, stoga je treba ohrabriti.
„Ne“ insistirah. „To ime mi jednostavno ne odgovara. Roditelj ću biti, to je sigurno. Voleću i paziću dete. Ali nikako neću biti majka“.
Raspoloženje se polako premeštalo sa zbunjenog na jasno, gde su dva podjednako strastvena uverenje usmerena jedno protiv drugog.
„Ali kako ne možeš biti majka?“ upita partnerka moje „odmetnice“. Koja, uzgred, nije bila jedna. Majka, mislim. Ali se postavila kao vođa tabora i bila najzbunjenija.
Osetih potrebu da zauzmem čvrst stav. „Mogu biti nešto drugo. Nešto između oca i majke“.
Pola izmišljah u hodu, pola verbalizujući nešto što u sebi nosim duže vreme. Pomislih na knjigu Moj lezbejski muž od Beri Džin Borič, o njenom odnosu sa buč ljubavnicom. Na studijama se družih sa ovim lezbejskim mužem, i to bi je bio uzor na neki način, vodič kroz buč intelekt.
„Možda ću biti lezbejski otac. Lezba tatica, neke vrste“.
Stare pripadnice hipi komune su zagledale moju Džordž Kluni frizuru sa potpuno novim zanimanjem. Kurtis se smeškao u svoju čašu sa vinom, godinama me razveseljavao nazivajući me bratom koga nikad nije imao. On je razumeo, a osećah da razume i Daglas. Obojica su bili sigurni, pro-feministički nastrojeni muškarci sa kojim provedoh dobar deo vremena raspravljajući o granicama maskulinosti. Kurtisa je odgajala lezbejka feministkinja, a njegov prijatelj Daglas je imao više lezbejki prijateljica od mnogih lezbejki. Da nema bradu i da ne piški stojeći, većina ljudi bi mislila da je i on sam lezbejka.
Predstavljalo mi je napor da u isto vreme osmišljavam i branim poziciju, posebno ako se uzme u obzir da je stolom kružila treća ili četvrta flaša vina. Ali, okružena kritičnom masom saosećajnih strejt ljudi, koji su usmerili pažnju, plus dve čuvene lezbejke – od kojih ni jedna nije mogla da napravi prelaz sa bučica iz barova odevenih u kožu, ka lezbejkama koje nose džempere i više su očinska figura, što sam bila ja – osetila sam odgovornost da počnem sa oblikovanjem mesta koje bi trebalo da zauzmem lingvistički, socijalno, emocionalno. Napokon, ukoliko ne uspem da se objasnim napitom stolu punom levičara, hipika, budista, kome uspeti? Pročistih grlo i pokušah da skiciram pozadinsku sliku koja bi malo približila koncept lezbejskog tate. Objasnih kako se osećam između rodova. Ispričah o svom srećnom avanturističkom detinjstvu muškarače. Kako taj koncept sjajno funkcioniše kod predadolescentne devojčice koja se nalazi između rodova, ali predstavlja problem u pubertetu. Ili je bar meni predstavljalo problem. Ispričah kakvo je olakšanje usledilo nakon autanja u devetnaestoj godini i kako je narednih deset godina proteklo u spoznaji sopstvenog roda. Sa ogorčenjem priznah da tek nakon smrti majke (i spoznaje da je više ne mogu razočarati) prihvatih nežnu-muževnu buč unutar sebe.
Ali skorašnje roditeljstvi, koje mi je predstavljeno kao majčinstvo ili ništa, vrati me u adolescenciju sredinom 70-tih kada se osećah taocem monolitnog modela odgovarajuće rodne uloge. Hipici su koristili nargile 75-te, radili crteže na podu, onako dugokosi, i menjali partnere na dušecima poređanim po podu, partnerka moje „odmetnice“ ostavila je muža i započela feminističko-lezbejski kolektiv. Ali rodno i seksualno oslobođenje nije doprlo do mog predgrađa u Kaliforniji, bar ne dalje od singla Helen Redi „Ja sam žena (poslušaj kako grmim)“. Umesto toga, postojala su implicitna društvena pravila čupanja obrva i ponašanja kao prava mala dama. Nije postojao. Nije postojao Kejsi Kasem top 40 hit „Ja sam, ustvari, ne baš tako ženstvena (poslušaj kako isprobavam odeću tvog brata)“.
I evo me sada, sagledavam roditeljstvo, osećam se malo pogubljeno, nema roditeljskog stereotipa koji bi me vodio, a ne bi proizveo ovu kognitivnu tenziju na visceralnom, rodnom nivou. Moja majka, iako daleko od tradicionalne žene, ipak je uvek nosila haljine. (prijatelj u srednjoj joj je dao nadimak „Gospođa Batervort“, po uzoru na ikonu javorovog sirupa). Uopšteno govoreći, slike materinstva u velikom broju su pretpostavljale ženstvenost. Što je za neke od nas, manje ili ne-razumljivo. Svaki put kad pomislih na roditeljstvo (što videh samo iz ugla majčinstva), predočavale su mi se samo tradicionalne ikone, Džun Klivers, Lora Petris i Kerol Brejdis. Gde su nestale buč mame, zapitah se? Nije ih lako naći (ili se bar meni činilo). A upravo ja sam model mame koja je maskulina. Dok u sopstvenom iskustvu i popularnoj kulturi, jedina buč mama koju videh je Meridžo u francuskom filmu „Stidne dlačice“ iz sredine 90-tih.
Te večeri za stolom prvi put sam imenovah i počeh braniti sopstvenu roditeljsku poziciju, za nijasnu drugačiju od majčinstva. Radeći to shvatih koliko je moj emocionalni pristup roditeljstvu određen sopstvenim osećanjem ugodnosti sa nazivom majke i ženstvenošću koja ide uz to. Za šta se ne osećah sposobno. Predlaganje alternative majčinstvu te večeri, dovelo me je do praga mog roditeljstva. Jezik je taj koji je otvorio vrata ...
