Do trenutka kada je skalpel isekao donji stomak Džuli nije mi palo na pamet da bi stvari mogle postati komplikovane.
Stojim po strani u sobi za porođaje, nosim plavi mantil, držim kameru, uzbuđeno gledam rođenje moje kćerke. Planirani carski rezovi imaju svoju prednost. Zvuči tako fino i lepo, sama reč „planiran“ u sklopu sa takvom titulom, kao da će sve biti pod kontrolom – bez znojavog porođaja, bez vrištanja psovki i beskrajnih kontrakcija sa minimalnim otvaranjem. Zamišljala sam da će planirani carski rez izgledati kao otvaranje poklona u kutiji, skineš mašnu i iskoči beba.
„Samo je seo, kao da je u nekom malom brodiću“, jedna prijateljica koja je to prošla, opisala je.
Stojim po strani u sobi za porođaje, nosim plavi mantil, držim kameru, uzbuđeno gledam rođenje moje kćerke. Planirani carski rezovi imaju svoju prednost. Zvuči tako fino i lepo, sama reč „planiran“ u sklopu sa takvom titulom, kao da će sve biti pod kontrolom – bez znojavog porođaja, bez vrištanja psovki i beskrajnih kontrakcija sa minimalnim otvaranjem. Zamišljala sam da će planirani carski rez izgledati kao otvaranje poklona u kutiji, skineš mašnu i iskoči beba.
„Samo je seo, kao da je u nekom malom brodiću“, jedna prijateljica koja je to prošla, opisala je.
Ali ja ne vidim Džulijino lice, zavesa je preko njenih grudi tako da ne vidi skalpel koji seče. Tu je nekoliko lekara, asistenata, anesteziolog i sestara. Naša lekarka napravi rez kroz 5 slojeva kože i mišića. Jedan pomiče Džulijinu bešiku sa strane, a drugi drži otvor zjapećim. Svuda su sisaljke, igle, cevčice. Ima neverovatno malo krvi i sve je u neverovatnim nijansama. Anesteziolog zasmejava Džuli i drži je pod narkoticima.
Naša lekarka počinje da traži. Moja kamera je uključena i spremna, ali moja beba se ne uspravlja u svom malom brodiću. Naša lekarka, jedna od najpametnijih, najsmirenijih žena koje sam ikada upoznala, počinje da izgleda veoma zabrinuto dok još uvek pretražuje. Spuštam kameru, osećam se kao kreten što sam je uopšte ponela.
Naša lekarka traži od drugog lekara da napravi još jedan rez. Ugurala je ruke do lakata u Džuli, uzdišući. Džulina rana se rascepljuje. Lekar opsuje. Ona izvlači krvavu nožicu. Ovo je moja kćerka. Evo je.
Lekarka je uznemirena. Moja kćerka Eni je u stresu. Nose je na zaseban sto da utvrde šta nije u redu. Udahnula je nešto – ili mekonijum (prva bebina kaka) ili plodovu vodu. Njen disajni put je zablokiran. Ukoliko je u pitanju mekonijum onda to može biti vrlo ozbiljno. Odneli su je na neonatalnu intenzivnu negu. Stavili su je na mala kolica i izleteli iz sobe. Krenem za njima, ali se ukočim na vratima, pogledam u Džuli. Svi njeni unutrašnji organi su van nje, lekarka ih čisti i vraća unutra, vodeći računa da je sva placenta van nje. Ne mogu je ostaviti ovako. Džuli prepoznaje moju dilemu i viče „Idi sa Eni“.
Odlazim na neonatalnu intenzivnu negu. Isto je kao i hitna pomoć, sestre viču „Start!“, kolica tutnje na sve strane, ja trčim. Sada drugi tim okružuje Eni. Stavljaju respirator preko lica moje kćerke, iglu za infuziju u njenu malu ručicu i vezuju je za ivicu stola.
Čiste pluća i usta Eni, govore mi da moramo da čekamo, i odvoze je u sobu sa ostalim bebama koje su u šok stanju, od kojih su neke tako male da moja kćerka izgleda kao džin. Sedim pored njenog inkubatora i gledam kako diše, provučem ruku kroz otvor i dodirnem je.
„Hajde Eni, diši“, šaputala sam.
I ona počinje.
Tako sam fokusirana na njeno disanje da ni ne znam koliko je vremena prošlo. Dižem pogled i vidim da je prošlo skoro dva sata. Džuli nema pojma šta se događa.
Obećavam Eni da ću se vratiti, trčim niz hodnik, ulazim u lift i krećem ka šok sobi, ali me zaustavlja sestra sa papirom i olovkom.
„Koga ste došli da vidite?“
„Džuli Gudridž“
„Ko ste joj vi?“
„Partnerka“
„Samo primarna porodica“
Zapanjena sam. Moraću da se raspravljam sa ovom sestrom da li sam joj primarna porodica. Naravno, Džuli i ja smo o ovome razgovarale mnogo puta ranije: Svaki put kada kažemo da smo „partnerke“, neizbežno nas pitaju kojom vrstom biznisa se bavimo. „Lezbejskim biznisom!“ Džuli je jednom povikala u tihoj prodavnici opreme za bebe. U retkom trenutku predaje, plašim se da ako napravim scenu staviće me u ludačku košulju i više nikada neću videti Džuli i Eni. Već paničarim zbog Eni koja je ostala sama, privezana za plastičan sto, i ne želim da odugovlačim još više.
U ovom trenutku počela sam da shvatam koliko sam nepriznata u oku zakona. Iako smo Džuli i ja zajedno već osam godina. Za osoblje ona je samo moja cimerka. Nemam krvnu ili zakonsku vezu niti sa njom, niti sa Eni; iako sam bila tu kada je Eni začeta, razgovarala sam sa njom osam meseci, divila se njenom rastu na svakom ultrazvuku, nosila sam te slike u svom novčaniku, iako smo zajendo izabrale ime za Eni. Ne postoji ništa što mogu da im pokažem što bi govorilo ko sam ja.
Odlučila sam da se vratim do Eni da saberem misli. Prišla sam neonatalnom odeljenju, ovoga puta sa druge strane. Dve sestre su sedele na ulazu.
Sada znam kuda ovo vodi.
„Došla sam da vidim Eni Gudridž“.
„A vi ste?“
Duboko sam udahnula, „Hilari Gudridže, njena majka“.
Pogledale su u papire. „Vi ne možete biti njena manja, njena majka je upravo imala carski rez“.
To je to. Počela sam da plačem. Objasnila sam ko sam. Molila sam ih da zovu našu lekarku, molila ih da razgovaraju sa sestrom u sobi – nadala sam se da će me se setiti od malopre – ne postoji niko više ko bi mogao biti sa Eni. Skoro sam vikala.
Ali one ne veruju da mi je to kćerka. Da li će zauvek ovako biti, zapitala sam se, zatvorena u nekom čistilištu od linoleuma, ne mogu da dodirnem ni jednu članicu moje porodice?
Sestra izlazi i prepoznaje me; puštaju me kod Eni.
„Dobro je“, kaže mi sestra.
„Mogu li je izvesti odavde?“ pitam vrlo kulturno.
„Ne, prvo mora da se probudi, popije celu bočicu i uspe da je zadrži. Onda je možemo poslati dole“.
Eni spava. Ja je slikam. Sestra odlazi. Proturam ruku kroz otvor.
„Eni, moramo otići odavde“ šapućem joj i malo prodrmam sto.
Eni se probudi i oglasi, veličanstven glasan povik. Sestra se vraća i daje joj bočicu. Eni sisa bez žurbe. Čekamo da vidimo može li zadržati hranu. U dva ujutru donose Eni kod Džuli.
Kasnije, hodnikom idem ka njima. Sestra me zaustavlja.
„Koga ste došli da posetite?“
„Džuli Gudridž“ odgovaram.
„A vi ste?“
“Hilari Gudridž, njena sestra“.
„Izvolite unutra“, sestra se osmehuje.
Danas se ožiljak skalpela jedva vidi, dok ne dođete do dela raspora, mesta koje označava kada su nas tri umalo pocepali.
Naša lekarka počinje da traži. Moja kamera je uključena i spremna, ali moja beba se ne uspravlja u svom malom brodiću. Naša lekarka, jedna od najpametnijih, najsmirenijih žena koje sam ikada upoznala, počinje da izgleda veoma zabrinuto dok još uvek pretražuje. Spuštam kameru, osećam se kao kreten što sam je uopšte ponela.
Naša lekarka traži od drugog lekara da napravi još jedan rez. Ugurala je ruke do lakata u Džuli, uzdišući. Džulina rana se rascepljuje. Lekar opsuje. Ona izvlači krvavu nožicu. Ovo je moja kćerka. Evo je.
Lekarka je uznemirena. Moja kćerka Eni je u stresu. Nose je na zaseban sto da utvrde šta nije u redu. Udahnula je nešto – ili mekonijum (prva bebina kaka) ili plodovu vodu. Njen disajni put je zablokiran. Ukoliko je u pitanju mekonijum onda to može biti vrlo ozbiljno. Odneli su je na neonatalnu intenzivnu negu. Stavili su je na mala kolica i izleteli iz sobe. Krenem za njima, ali se ukočim na vratima, pogledam u Džuli. Svi njeni unutrašnji organi su van nje, lekarka ih čisti i vraća unutra, vodeći računa da je sva placenta van nje. Ne mogu je ostaviti ovako. Džuli prepoznaje moju dilemu i viče „Idi sa Eni“.
Odlazim na neonatalnu intenzivnu negu. Isto je kao i hitna pomoć, sestre viču „Start!“, kolica tutnje na sve strane, ja trčim. Sada drugi tim okružuje Eni. Stavljaju respirator preko lica moje kćerke, iglu za infuziju u njenu malu ručicu i vezuju je za ivicu stola.
Čiste pluća i usta Eni, govore mi da moramo da čekamo, i odvoze je u sobu sa ostalim bebama koje su u šok stanju, od kojih su neke tako male da moja kćerka izgleda kao džin. Sedim pored njenog inkubatora i gledam kako diše, provučem ruku kroz otvor i dodirnem je.
„Hajde Eni, diši“, šaputala sam.
I ona počinje.
Tako sam fokusirana na njeno disanje da ni ne znam koliko je vremena prošlo. Dižem pogled i vidim da je prošlo skoro dva sata. Džuli nema pojma šta se događa.
Obećavam Eni da ću se vratiti, trčim niz hodnik, ulazim u lift i krećem ka šok sobi, ali me zaustavlja sestra sa papirom i olovkom.
„Koga ste došli da vidite?“
„Džuli Gudridž“
„Ko ste joj vi?“
„Partnerka“
„Samo primarna porodica“
Zapanjena sam. Moraću da se raspravljam sa ovom sestrom da li sam joj primarna porodica. Naravno, Džuli i ja smo o ovome razgovarale mnogo puta ranije: Svaki put kada kažemo da smo „partnerke“, neizbežno nas pitaju kojom vrstom biznisa se bavimo. „Lezbejskim biznisom!“ Džuli je jednom povikala u tihoj prodavnici opreme za bebe. U retkom trenutku predaje, plašim se da ako napravim scenu staviće me u ludačku košulju i više nikada neću videti Džuli i Eni. Već paničarim zbog Eni koja je ostala sama, privezana za plastičan sto, i ne želim da odugovlačim još više.
U ovom trenutku počela sam da shvatam koliko sam nepriznata u oku zakona. Iako smo Džuli i ja zajedno već osam godina. Za osoblje ona je samo moja cimerka. Nemam krvnu ili zakonsku vezu niti sa njom, niti sa Eni; iako sam bila tu kada je Eni začeta, razgovarala sam sa njom osam meseci, divila se njenom rastu na svakom ultrazvuku, nosila sam te slike u svom novčaniku, iako smo zajendo izabrale ime za Eni. Ne postoji ništa što mogu da im pokažem što bi govorilo ko sam ja.
Odlučila sam da se vratim do Eni da saberem misli. Prišla sam neonatalnom odeljenju, ovoga puta sa druge strane. Dve sestre su sedele na ulazu.
Sada znam kuda ovo vodi.
„Došla sam da vidim Eni Gudridž“.
„A vi ste?“
Duboko sam udahnula, „Hilari Gudridže, njena majka“.
Pogledale su u papire. „Vi ne možete biti njena manja, njena majka je upravo imala carski rez“.
To je to. Počela sam da plačem. Objasnila sam ko sam. Molila sam ih da zovu našu lekarku, molila ih da razgovaraju sa sestrom u sobi – nadala sam se da će me se setiti od malopre – ne postoji niko više ko bi mogao biti sa Eni. Skoro sam vikala.
Ali one ne veruju da mi je to kćerka. Da li će zauvek ovako biti, zapitala sam se, zatvorena u nekom čistilištu od linoleuma, ne mogu da dodirnem ni jednu članicu moje porodice?
Sestra izlazi i prepoznaje me; puštaju me kod Eni.
„Dobro je“, kaže mi sestra.
„Mogu li je izvesti odavde?“ pitam vrlo kulturno.
„Ne, prvo mora da se probudi, popije celu bočicu i uspe da je zadrži. Onda je možemo poslati dole“.
Eni spava. Ja je slikam. Sestra odlazi. Proturam ruku kroz otvor.
„Eni, moramo otići odavde“ šapućem joj i malo prodrmam sto.
Eni se probudi i oglasi, veličanstven glasan povik. Sestra se vraća i daje joj bočicu. Eni sisa bez žurbe. Čekamo da vidimo može li zadržati hranu. U dva ujutru donose Eni kod Džuli.
Kasnije, hodnikom idem ka njima. Sestra me zaustavlja.
„Koga ste došli da posetite?“
„Džuli Gudridž“ odgovaram.
„A vi ste?“
“Hilari Gudridž, njena sestra“.
„Izvolite unutra“, sestra se osmehuje.
Danas se ožiljak skalpela jedva vidi, dok ne dođete do dela raspora, mesta koje označava kada su nas tri umalo pocepali.
