Šta dve fine Jevrejke rade ukoliko žele da zasnuju porodicu? Mogu se udati za dva fina Jevrejina. Ili, u slučaju da su ljubavnice, mogu, online, kupiti spermu iz Kalifornije.
Obzirom da nismo udate žene koje traže savršenu kombinaciju crta lica koje bi se podudarale sa crtama neplodnog muž, svet genetike je šrom otvoren za nas, a kupovina sperme je kao i kupovina u ogromnom trgovačkom centru. Ima toliko izbora, ogroman dijapazon boje kose, kože i dečjih bolesti, dedinih hobija i obrazovnih nivoa tetaka sa majčine strane. I mada ništa od toga zista nije bitno – svaki roditelj će posvedočiti da dobiješ ono što dobiješ – nama deluje kao da krstarimo među gondolama, sa genetskom listom za kupovinu u rukama. Hmm, geni visine bi bili dobri. Oh, pogledaj dušo, geni za matematiku i inženjerstvo!
Izvan rase i možda religije, nema jednostavnog načina da svedete opcije, i da izaberete stranca sa kojim želite da napravite bebu. Prilazimo odluci kao kupci, hladne i bezosećajne, kao snajperi eliminišemo donatore jednog po jednog iz bilo kog razloga koji nam se učini opravdanim. Odbacile smo finog momka Jevrejina koji tvrdi da je „klasično“ obrazovan umetnik zbog sledeće izjave, „jedva čekam da jednog dana posetim Pariz i van Gogov muzej“. To je u Amsterdamu, seljo. Odbacili smo i čoveka koji je izjavio da se vratio u roditeljski dom sa 30 godina. Definitivno nestabilan lik. Odbacili smo debele ljude, ljude sa istorijom akni, ljude čiji su dalji rođaci izvršili samoubistvo. Odbacili smo svakog ko je pokazao bilo kakvu povezanost sa Crkvom Isusa Hrista, svakog čija medicinska istorija liči na osnove interne medicine. Odbacile smo i jednog muškarca koji je bio predobar da bi bio istinit i, stoga, verovatno jeste.
Suzile smo izbor samo na one muškarce koji su dostavili svoju sliku. Samo Jevreje. U redu, svakog Jevrejina, bilo da ima sliku ili nema. Svakog Jevrejina sa ili bez slike čija majka nikada nije imala rak, i koji obeća da će upoznati decu kada napune 18 godina. Od više stotina potencijalnih donatora širom zemlje, nama su ostala samo četvorica: vrlo nizak i inteligentan čovek koji liči na vevericu, muškarac koji iznova i iznova govori o svojim jakim i tamnim obrvama, kao da ima neku vrstu moralne obaveze, veliki Jevrejin (185 cm), ogroman Jevrejin (191).
Ostala je još samo jedan stvar za uraditi.
Isekla sam četiri komadića papira, napisala ime svakog donatora i čvrsto ih savila.
„Koji god prvo da dodirneš, onda je to taj“ rekla sam devojci.
Pružila je ruku koja je drhtala ka našoj budućnosti, izvukla papirić, polako ga odvila.
„Veverica“, prošaputala je.
„U redu“ rekla sam, „idemo na tri izvlačenja“.
U poslednjem trzaju snage da proširimo izbor, preuzele smo katalog donatora banke spreme u Kaliforniji i našle dva savršena uzorka. Obojica Jevreji. Dobre medicinske istorije. Uverljivi i blagi eseji o tome zašto su odlučili da doniraju. Jedan je visok 183, a drugi 178 i polako ćelavi. Sledećeg dana pozvali smo Kaliforniju. Onaj od 183 je rasprodat. „Donatori Jevreji se brzo rasprodaju“, objasnila nam je žena u banci spreme. Očajnički verujući u mit o prenosu obrasca muške ćelavosti sa majke, a ne oca, kupismo sve preostale uzorke Ćelavka.
Prva dva uzorka, od šest kojih smo kupile, bila su ICI (165 dolara jedan). Što je značilo da osemenjavanje možemo probati kod kuće, sa špricom. IUI (190 dolara komad) bili su uzorci namenjeni za direktno ubrizgavanje u uterus, što je obavljao doktor (250 dolara). Iako su oba postupka obezbeđivale intimnost kao kod promene ulja, svu svoju romantičarsku nadu polagali smo u intimno veče kod kuće i špric. To je značilo da bi naučni čin sprovela moja devojka, muzičarka poznata po nespretnosti, jedna od onih koje se nikada nisu igrale naučnika u detinjstvu, niti je ikada imala špric u rukama. Zamišljala sam je kako prska semenu tečnost u vrednosti od 190 dolara po mojoj butini, a onda umire od smeha. Rekla sam joj da malo sumnjam u njenu spretnost i da bi bilo bolje da se oplodim sama.
„Ako mi ne veruješ sa uzorkom spreme, kako ćeš mi poveriti dete?“
Složila sam se da je ne osuđujem bar 20 minuta koliko je potrebno da se odmrzne sperma i još 10 koliko je potrebno da se kompletira „čin“.
Osmišljavajući datum, pozvali smo banku sperme da ugovorimo naš vatreni sastanak.
„Želite li da vam uzorak pošaljemo na suvom ledu ili u nitrogenskom rezervoaru?“
Nitrogenskom rezervoaru?
Zamislila sam čeličnu bocu za disanje ronioca, vozilo iz II svetskog rata, vojnike. Insistirala sam na suvom ledu, jer mi zvuči mnogo prijateljskije. Mogu da ga zamislim, sperma stiže na ledu, kao morski račić ili ledeni daikiri, a ne u tečnom nitrogenu kao nitroglicerin, ili bolest srca i bombe.
Onog dana kada je konjica genetskog materijala pristigla poverovala sam u čuda, u dobre ljude koji doniraju spermu iz uzvišenih razloga, u devojke koje, kada budu stavljene na test, neće ništa uludo prosuti. Iako ćemo dva meseca nakon ovog čudesnog dan nervozno sedeti u čekaonici klinike za IUI oplodnju, prve od nekoliko, bar smo stigli do početnog koraka većine parova. Bar smo pokušavale da zatrudnimo! A za istopolne partnere, briga o neplodnosti i pobačaju je na drugom mestu nakon zamišljanja osmeha koji će vam jednog dana uputiti čarobna ćelava minijatura.
Izvan rase i možda religije, nema jednostavnog načina da svedete opcije, i da izaberete stranca sa kojim želite da napravite bebu. Prilazimo odluci kao kupci, hladne i bezosećajne, kao snajperi eliminišemo donatore jednog po jednog iz bilo kog razloga koji nam se učini opravdanim. Odbacile smo finog momka Jevrejina koji tvrdi da je „klasično“ obrazovan umetnik zbog sledeće izjave, „jedva čekam da jednog dana posetim Pariz i van Gogov muzej“. To je u Amsterdamu, seljo. Odbacili smo i čoveka koji je izjavio da se vratio u roditeljski dom sa 30 godina. Definitivno nestabilan lik. Odbacili smo debele ljude, ljude sa istorijom akni, ljude čiji su dalji rođaci izvršili samoubistvo. Odbacili smo svakog ko je pokazao bilo kakvu povezanost sa Crkvom Isusa Hrista, svakog čija medicinska istorija liči na osnove interne medicine. Odbacile smo i jednog muškarca koji je bio predobar da bi bio istinit i, stoga, verovatno jeste.
Suzile smo izbor samo na one muškarce koji su dostavili svoju sliku. Samo Jevreje. U redu, svakog Jevrejina, bilo da ima sliku ili nema. Svakog Jevrejina sa ili bez slike čija majka nikada nije imala rak, i koji obeća da će upoznati decu kada napune 18 godina. Od više stotina potencijalnih donatora širom zemlje, nama su ostala samo četvorica: vrlo nizak i inteligentan čovek koji liči na vevericu, muškarac koji iznova i iznova govori o svojim jakim i tamnim obrvama, kao da ima neku vrstu moralne obaveze, veliki Jevrejin (185 cm), ogroman Jevrejin (191).
Ostala je još samo jedan stvar za uraditi.
Isekla sam četiri komadića papira, napisala ime svakog donatora i čvrsto ih savila.
„Koji god prvo da dodirneš, onda je to taj“ rekla sam devojci.
Pružila je ruku koja je drhtala ka našoj budućnosti, izvukla papirić, polako ga odvila.
„Veverica“, prošaputala je.
„U redu“ rekla sam, „idemo na tri izvlačenja“.
U poslednjem trzaju snage da proširimo izbor, preuzele smo katalog donatora banke spreme u Kaliforniji i našle dva savršena uzorka. Obojica Jevreji. Dobre medicinske istorije. Uverljivi i blagi eseji o tome zašto su odlučili da doniraju. Jedan je visok 183, a drugi 178 i polako ćelavi. Sledećeg dana pozvali smo Kaliforniju. Onaj od 183 je rasprodat. „Donatori Jevreji se brzo rasprodaju“, objasnila nam je žena u banci spreme. Očajnički verujući u mit o prenosu obrasca muške ćelavosti sa majke, a ne oca, kupismo sve preostale uzorke Ćelavka.
Prva dva uzorka, od šest kojih smo kupile, bila su ICI (165 dolara jedan). Što je značilo da osemenjavanje možemo probati kod kuće, sa špricom. IUI (190 dolara komad) bili su uzorci namenjeni za direktno ubrizgavanje u uterus, što je obavljao doktor (250 dolara). Iako su oba postupka obezbeđivale intimnost kao kod promene ulja, svu svoju romantičarsku nadu polagali smo u intimno veče kod kuće i špric. To je značilo da bi naučni čin sprovela moja devojka, muzičarka poznata po nespretnosti, jedna od onih koje se nikada nisu igrale naučnika u detinjstvu, niti je ikada imala špric u rukama. Zamišljala sam je kako prska semenu tečnost u vrednosti od 190 dolara po mojoj butini, a onda umire od smeha. Rekla sam joj da malo sumnjam u njenu spretnost i da bi bilo bolje da se oplodim sama.
„Ako mi ne veruješ sa uzorkom spreme, kako ćeš mi poveriti dete?“
Složila sam se da je ne osuđujem bar 20 minuta koliko je potrebno da se odmrzne sperma i još 10 koliko je potrebno da se kompletira „čin“.
Osmišljavajući datum, pozvali smo banku sperme da ugovorimo naš vatreni sastanak.
„Želite li da vam uzorak pošaljemo na suvom ledu ili u nitrogenskom rezervoaru?“
Nitrogenskom rezervoaru?
Zamislila sam čeličnu bocu za disanje ronioca, vozilo iz II svetskog rata, vojnike. Insistirala sam na suvom ledu, jer mi zvuči mnogo prijateljskije. Mogu da ga zamislim, sperma stiže na ledu, kao morski račić ili ledeni daikiri, a ne u tečnom nitrogenu kao nitroglicerin, ili bolest srca i bombe.
Onog dana kada je konjica genetskog materijala pristigla poverovala sam u čuda, u dobre ljude koji doniraju spermu iz uzvišenih razloga, u devojke koje, kada budu stavljene na test, neće ništa uludo prosuti. Iako ćemo dva meseca nakon ovog čudesnog dan nervozno sedeti u čekaonici klinike za IUI oplodnju, prve od nekoliko, bar smo stigli do početnog koraka većine parova. Bar smo pokušavale da zatrudnimo! A za istopolne partnere, briga o neplodnosti i pobačaju je na drugom mestu nakon zamišljanja osmeha koji će vam jednog dana uputiti čarobna ćelava minijatura.
